Просветни гласник

280

ПЕДАГОШКЕ СТПАРЧ

нађе и да покаже све брегове, реке, долиее, равпице и т. д. То је знање саме карте и начега више; о тој земљи ученик зна само неколико имена и оно неколико црта на карти и ништа даље. Док, међу тим, кад се један предео нластички нредстави, кад се од блата (сад било од иловаче, кита, артије или ма чега другог, само да је пластички, рељефно, представљено) направи и брег, и равница, и долина, н висораван; кад се цело земљиште представи тако, да се внди и ширина и дужина и висина брега; да се виде стране и облик брегова; да је речпо кориго

удубљено, а обале речне у хорнзоиталној висини са најближим земљиштем; да се види и вис и превоје на брегу и стрменост уздигнутог земљишта; да је ниже оно, што је у природи ниже, а узвишеније што је и у природи узвишенији, — кад се тако иредстави земљиште, онда је и један поглед довољан, па да се главни карактер земљишних прилика увидн. И кад то знамо о једној земљи, онда оно остало све што још о њој треба знати, и само долази. А све то могу ученици сами да раде много ире, него што су снособпи да нојме и да цртају карте. се)

ДОИУНЕ И ОВЈАШЊЕЊА „Иисменим радовима у настави и васаитању" и одговор г. 31. ДавидовиКу (Свршетак)

„Али ако ово све у истини стоји, што г. Миодраговић тврди, ако је истина то, да је „тешко и једно писмо, једну иризнаницу" написати, ако човек нре тога није ништа написао : ако то стоји, онда с какввм разлогом може тражити да такве оцене даје још у млађим разредима, да их даје онда, кад о ђацима тих разреда може још напред знати, да они никад нису нн једно „писмо" нп једну „признанпцу" написали?!" Ово се питао и чудио г. Давидовић. Дакле излази, да ђаке који су написали које писмо или коју признаницу пе морамо ни оцењивати: они су перфектни, готови за сваки писмени рад... Из мога говора то не излази. Ја тврдим. да је ономе, ко пије никад ништа писао, тешко написати и једно иисмо или једну признаницу. Па зар г. Давидовпћ ово нориче? Да ли он збиља мисли да је свима подједнако лако написати нешто, и да извеџбанијпм није лакше а неизвеџбанијима теже ? И ако он каже : „ ако ово у истинн стоји ", те ио томе сумња у то, ипак пе налазимо за потребно да му п ово објашњујемо. Потребпије је да се разговоримо о ономе што г. Давидовић пита: „ако то стоји, онда с каким разлогом може тражити да такве оцене даје још у млађим разредима, да их даје опда, кад о ђацима тих разреда може још напред знати...." и тако

даље. Ево с каким разлогом. Ја тврдим да су нисмени радови и задаци за веџбапе. То веџбање, које се почиње још од најнижих разреда основне школе, продужује се даље. Од највећега несавршенства опи се прпближују поступно највећем савршенсгву. И зар може г. Давидовић један пут казати : овде је савршенсгво, сад могу давати оцене, и без веџбања, т. ј. поступнога раста у томе ? И зар дотле неКе и не може даватн оцене ? На предлог да се белешке из писмених задатака дају и морају давати нарочито у пренуњеним школама г. Давидовчћ одговара једннм повећим цитатом из једнога саветскога мишљења гимназијскога у Француској, у коме се тврди само то, да ваља нзбегавати иренуњене разреде. Красно! Ја сам извесно у моме чланку тврдио, да су препуњени разреди срећа за наставнике и ону земљу у којој су ? 1... Ја сам казао да наставници и не морају да позпају своје ђаке кад им дају оцене из нисмених задатака. Наставници онда имају да цене писмене радове, а не субјективпости ђачке. Г. Давидовић, опет цитатима из поменутих извора, доказује, да је нужно да наставник уопште иознаје своје ђаке ; па још да је и то де, де, но сасвим друго нешто. И онда је „доказао", да он иМа право!....