Просветни гласник

■ • п е д а г о ш

Све осталб у чланку г. Давидовићеву само је понављање овога што сам до сад изнео. Он једнако тражи недоследности и нелогичности у моме тврђењу, а све услед онога ногрешнога разумевања да л ,наставник може даватн задатке и рачунати одене из њих само онда, ако не би досиео да испита све усмено и да оцену из говора", и ;; само" оннма који не говоре. Њему је »без вредности" и замерка моја да, ако је давање рђавих оцена из писменога пропитивања батинање, онда је батинање и давање рђавих оцена из усменога пропитивања. Г. Давидовић, који оставља писмене радове само матерњем језику и никако несматра да и остали предмети ваља да помажу томе, тврди, да је одређено много и нисмених задатака и за доказ наводи и извештаје. А зашто их је много ? Зато што се нема времена, одговара г. Давидовић. А ја сам казао: „....жалба на немање времена сведочи да се и сувише времена троши на наставу речима. Ми тврдимо да има времена доста, кад се настава паметно раснореди". И настава мора да има времена. Она не сме више да обухвати но онолико, колико може да пређе темељно. А темељно је само онда, ако се прво нрешло што је могуће више посматралачки, очигледно, онда логички, усмено, и на послетку иисмено: да се забележи све што се носматрало и сазнало. Без овога носледњега свака је настава непотиуна, иа макар наше гимназије трајале и 3-4 године, а не 7 и 8 као сада. А г. Давидовић не само да не прима ово, но му је и званично нрописани број писмених задатака велики !... Живеле речи! Живео језик, а дух, очи и руке нека се и укоче ! Г. Давидовић хоће каткад да, се служи и соФизмима. После његове тужбе на немање времена он је завршио свој чланак речима, да је усмена настава „сунце које све осветљује". Ја сам рекао да то није усмена настава. То би се пре могло рећи за реалноочигледну наставу. А што он толико ирецењује усмену наставу, да чак и званично прописани број нисмених задатака сматра да је на уштрб њен, рекао сам, да се из тога ииди да је он поштовалац старе Фразерске наставе речима. Одговарајући на то, г. Давидовић вели : „Овој замерци, баш да би јој У Другој прилици и било места, овде јој места цго^ветни гласник

кествари 281

бити не може. Јер настава, бпла она најпре очигледна или не била, она се без говора наставникова ни замислити не може"... „Овој замерци нема места ни због тога, што он (ја) у својој расправи и сам доказује, да сваки наставни предмет „има ово двоје за задатак: да саопштава своју садржину и упознаје с обликом којим се она износи«.... и што на другом месту вели : „језик је гласно мишљење".... и што вели да има предмета, којима „без речи не може ни садржина да им се саопшти, на пример Историја и све ствари у Форми приповедној или размишљаличкој". Па онда, изводећи и поред овога даја хоћу неку „немушту" наставу, он вели : „И целу ову гомилу иротивуречних Фраза он је само „за то изнео да докаже, као да сам ја погрешио" и т. д. Дакле, да је „истина", да је усмена настава сунце, г. Давидовић доказује мојим речима, којима сам рекао да се без речи и говора не може, и ако је реалпо-очигледна настава главно! И тиме, што ја тврдим, да свака настава има двоје за задатак : садржину н оЗлик !... Где су овде „противуречности" кад ја кажем да настава има двоје : садржину и облик. и да је прво старије, главније ? Г. Давидовић својим неразумевањем, или рђавим разумевањем, сам паправи „збрку", па је онда пршшсује мени, да сам је ја направио Ђ само за то, да докажем како он нема право" !.... Онда наводи једну реченицу из програма Француских гимназија : „усмена тумачења и питања заузеће највише места у настави свију разреда", иа вели : Да ли неће г. Миодраговић и за Француску рећи да поштује „фразерску наставу" ? Да ли неће и за њу рећи да не зна да је свака настава прво реална, очигледна ? За цело би он то требао да учини ; отаџбина Волтера, Ж. Ж. Русоа и Виктора Хига имаће зар и од њега чему да се научи"! Далеко је отаџбина њихова, још даља и већа је надметност и тврдоглавосг, или ако хоћете Финије да се изразим, поноситост и частољубље деце њене, те да се она од једнога тако малога човека из једне тако мале и далеке земље »чему научи". Али да је тамо све смпље и босиље: то може само мислити г. Давидовић и онп којима је појам о Фран36