Просветни гласник

284

КЊИГЕ И КЊИЖЕВНИЦИ

млого ђака те не могу сви да говоре. Он за то може и даље остати, али не мора бити толики, и могу се давати из сваког предмета. Главно је да наставник правилно схвати подожај нисмених радова у наставном иослу своме, па му ни данашња нравила неће сме-

тати. А кад то у наставника није, онда ће мало помоћи ма кака правила. И опет завршујем : «А у руке Мандушића Вука Биће свака пушка убојита". Ј. Миодрагови*>

КЊИГЕ И КЊИЖЕВНИЦИ

РЈсеа ОтоНка Рапс. — Оморика. - Творац Српске Јестаственице, Б г - Ј. Панчић, пустио је пре краткога времена у учени свет опис једне биљке, коју српска уста од Дунава па чак до Јадранскога мора врло често изговарају. „Танка оморика" може се чути са усааа, не само веселог приповедача и меланхоличног гуслара, него кад и кад и са усана мале ђачади. Ну ма да се то име тако чес.го спомињаше, оиет беше веома ретко и коме сеоском становнику позната и стваре којој се то име придеваше, а варошкоме извесно још ређе. Али ниједноме ученоме човеку, од кад је ботанике и ботаничара не беше иознат тај природии створ, св, докле га отац српске ботанике није свет, приказао. Под насловом : Шпе пеие зегЂгзсће Копг^еге, ВеЛдгаЛ 1879. иуштен је први опис Српске Оморике, и тај је опис зачудио све ботаничаре јевропске. Највише им то изгледаше неверица с тога, што је амо знако друго слично дрво, смрча, која је одавна позната честим својим варирањем. То Је и учивило, те се изјаснише научари, да нађени четинар није ништа друго, до смрча с неким измењеним обележајима. Оморикинога изпалазача стадо је доста труда, Док је разбио ову неверицу код учених ботаничара. Борба ју трајала 6, 7 година, и када је већ срећно свршена, онда су настала приказивања, описи и сликања по свима виђенијим журналима ботаничким (Тће багаепеге Сћгошс1е, Т ј О п Д оп 1884., МопаказсћгШ с!ез 6аг1:епћааез, ВегИп 1887. итд.), за тим су дошле читаве расправе и предавања на скуповима природњачким"_ Српским читатељима прпказана је ова биљка најпре у „Додатку Флори Кнежевине Србнје", год. 1884., а под именом Ршиз Отопка Рапб- ; за тим у пошнрем опису у јануарској свесци

„Тежака" од ове године под начелним именом (Псеа Ошопка Рапс.). У ужнчкоме Подрињу: у селу Заовииама, више Растишта, на Јањцу више Штуле, расте дрво, високо до 30 метара, а дебело у обиму 2 метра и 42 сантиметра (не мал' да га не би велики човек обухватио). У ономе крају, по казивању, има овога дрвета и с оне стране Дрине, и то на брду Семетешу близу Вишеграда (Босна), а тако исто и по Језерима око Дурмитора у Црној Гори. Ово је дрво род ономе пашем дрвећу што собом чипи црногорицу (борЈе и јеље), аипо се зове у српскоЈ ботаници: четинара (Сош&гае).. Све је ово дрвеће зимзелено, са дугачким игличастим лишћем (чекињасто лишће или четина). Понајвиђеније дрвеће наших четинара јесте белобор, црпобор, муника, јела и смрча, а сада још и оморика. Ово је дрвеће потеже једно од другог разликовати, кад их човек виђа једно овде, друго онде, али се ласно разликују кад су упоредо. Три прве врсте чине борје, и имају лишће свуда по грани расуто, али је у прамењу (два листића изједна излазе), а у Јеле, смрче и оморике (ове чине јеље) оно је на две стране на грани раздељено онако, као што се коса чешљем на глави раздели, или је опет где што отишло све само на једну страну, и сваки листић има засебно место. Оморика је гранама ближа јели, а лишћем опет смрчи. Смрча се почиње од земље гранати; гране су јој хоризонтално разведене, доње највеће, а што ближе врху, све мање. Јела, чим поодрасте, погуби доње гране, те јој је дебло по високо од земље голо ; оне гране, ппо су на горњој трећини-стабла, усправљене су. У оморике је стабло више од пола голо, а и оно што има грана на