Просветни гласник

ПЕДЛГОШКЕ СТИАРИ

283

Сад долази једиа интересантна ствар. Го1!орећи о „крађи" и „кнћењу туђим перјем" код писмених задатака, ја сам казао, да н те нрвлике нису на одмет паметној настави; ц баш н да их није, ваљало би их у неку руку створити ; јер оне чвршћују карактере. Јер карактер није оно, где се пе краде зато што се нема прилике, него оно, где се не краде и кад се има прилике. Ученик може „красти" од свога друга само дотле, докле се не ухвати или се сам себе застиди. И то је добро да буде што пре. Боље у школи но после у животу ; боље у нрвом разреду него у седмом. Није дакле то никакн разлог иротив ннсменнх задатака. То је било моје мишљење. А шта г. Давпдовић вели у одговору? „што се тиче таквог доказивања, ту он може шта хоће доказивати (баш што год хоће!?), али га могу уверити, да се у Србији неће наћи ниједан средњи завод, којн би хтео, да се под његовим кровом и варалиде налазе. Средње школо кису подигнуте за варалице...."!! Ја сам одиста мислио, да су средње школе за варалице! Хвчла г. Давидовнћу што дође те ми то каза да не живим и даље у заблудц !!.... Г. Давидовић не може а да не спомене мој „чудноват п нов начин крптиковања*. То де, де. Алн што вели : „Па онда на више места узима ноједине речи, п меће их тамо, где је њему воља, и где природа стварн то не захтева". Па од тих „више места" наводи само једно : „као што је учинио са речнма ништа друго, где је за се читав капитал сковао". Кад сам прочитао ово место, одмах сам узео преда се „Иросв. Гласник" од нрошле године да видим, где сам, и да ли је могуће да сам, учииио нехотице ту пеправду; јер сам сигуран да сам хотимице внше штедео г. Давидовића но што сам још за се „ковао читав канитал". И нађем то место. Опо је на страни 735, другом стунцу, нри дну. Ту је ово : „Шта се постиже овнм задацима" ? пита се г. Давидовић. Иа сам одговара : „очевидно ништа Друго, него...." и т. д. Читаоцн већ знају шта: „да се наставник н писмеппм путем увери, да су учепици његови нредаиања схватилн", и „да се свршени одељцн нонове". Онда ја настављам: »Овде дакле Да се ништа друго" не постиже, а тамо све своди само па то да се „понови" шго је свр-

шено. А где су друге користи, за које и сам писац рече да их може бити и не бити ? И ако би се сва корнст од нисмених радова свела само на ово двоје :.... онда их не би требало ни давати"... Ето, знате, овде „нрирода ствари није захтевала" да метдем ове две речи „ништа друго", и ту ми је била „воља", те да „скујем за се читав кагхитал" !!! И тако сам радио на „више места"?... Ба нослетку вели, да је узалуд потрзати „Горски вјенац", и ,аа је и Мандушић Вук знао зашто нлаче за пребијеним џеФерданом. Али је исто тако и Владика Данцло знао зашто му је рекао : »А. у руке Мандушића Вука Биђе свака'пушка убојита". ....„није сваки Мандушић Вук, нити се правила за јунаке пронисују, него за нас обичне смртне људе. Мисли ли пак г. Миодраговић да он у овај ред, у обичне смртне, не долази (а да то мисли показао је кад је говорио о „невештим наставницима)" онда му то његово мишљење неће нико ни кварити, само бих му напоменуо, да нри оваком мншљењу о себи не заборави на ону познату народну пословицу за оне који тако раде, а при том да не смеће ни то с ума, да судбнна великане од те врсте често љуто казни и од јунака нанрави Дон-Кихота, а многоме не да ни те почасти, него од њега сгвори верну слику лакоумнога и смешпога СанхоПансе. Ово треба да има на уму онај, који само о себи вели : ја сам вешт, а ви сте „невешти" ! Е, онда је мој начин критиковања зацело „чудноват" и „нов" ! Г. Давидовићев је много обичнији и старији * Завршујем онет овим : Писменч су радови веома важна чињеница и у настави и у васиитању, у развићу омладине наше. Онн су данас још насторче у настава. Њима сваки наставни аредмет ваља да поклони своју пажњу. Свака лекцнја ваља да тежи томе да буде и пнсмена. Тиме ће се боље утврђивати садржина њена и деца учити да је исказују, и да је напишу. Данашњн број ннсмених задатака недовољан је за то. Ои је унраво и но ностању своме за друго нешто, за оцене онде где је 36*