Просветни гласник

ИСТОРИЈ А СВЕТА

321

су места ових жупа: Требиње, Врм, Тисан, јгЈка, Рудине, Драчевица, Жрновница, Цаитат (старв Дуброиник). На југу иза Требиња и Конавља у брдовитом крају данашње Црне Горе, и на иадинама реке Мораче, Зете и Црмниде беше Зетска иди Дукљанска (диоклејска) жупа, која се јужно пгужаше до северне обаде скадарскога језера, тако да градови Котор, Вар, Леш и Скадар не беху у прво доба зетски, али доцније зетске иогдавице рашнрише своју власт и иреко Дрима и Северне Арбаније. Важнији зетски градови беху: Облик између Улцина и Скадра, Прааратна у Црничкој нахнјп; Будва, 1'рбаљ, Подлужје (Дужани, Белонавдићи). Иза реке Цетпне на северу до Драве и на истоку до Уне бида је Хрватска, подељена на ириморску н аосавску Хрватску. И у аој беше много жупанија као и у срнским земљама. Јужно п источно иза српских земаља беху обдастп или теме византијске државе. Њени су и тврди иридорски градови: Задар, Трогир, Силет, Дубровпик, Котар, Бар и др. које још српско - хрватска пдемена не заузеше. Стајали су под стратегом или прокоисулом задарским који некада беше уиравник целе далматинске теме, од Јадранскога мора до Дрине. Крштење Срба и Хрвата. — После дугнх размирица између ирнтешњених далматинских градова и српско хрватских племена настала су мирни односи. Проповедници Христове иауке беху иосредници између завађених странака. Знаменити догађај обраћања Срба и Хрвата у нову веру отпоче за вдаде грчког цара Ираклија, продужи се под Ираклијем Константином и сврши под Ираклијем Константином Погонатом (640 — 685). У време цара Иракдија и иане Јована IV (640 — 42) путовао је кроз далматинско приморје као напин иослапик духовник Мартин, даоткупи и сачува од онда многобожачких Срба и Хрвата моћи хришћанских светаца. Он је тада пе само многе пренео у Рим, по је и утицао на пове пароде да се крсте. Тај иокушај не беше баш без успеха. Ускоро иосле римскп иапа обнови у Салету солунску мптронолију и иостави за првога митрополита Јованн из Равене, који такође беше проноведник. Јован ИГО..ВЕ1НИ пдонив

ињегови посданпци уредише црквене посдове у српско - хрватском приморју, на задовољсгво римског папе и византијског цара. Колико је нова вера утицала на збдижење Срба и Хрвата са Византијом, види се из утврђеног њиховог савеза са царем Констан • тином Погонатом. Овај вдадалац нритешњен македонским Сдовенима и Бугарима, помири се са Аварима (678); Србима и Хрватима признаде дотле осноравано право на заузете земл,е, и самостадну владу, а они опет обећаше нрцмити заштиту визаитијског двора. Тај споразум сматраху хвадисави грчки писци од времена Константина У11-ог, Порфирор одног, као доказ васалних односа српских и хрватских племена црема грчком цару, без икаква оправдана раздога. Сва српска и хрватска нлемена не примише веру у једно време. Посавски Хрвати, као и брдовити крајеви српских земаља ван домашаја римског и цариградског свештенства, постепено замењиваху веру праотаца јеванђелском науком. Док је вера Христова тако подагано на,лазила одзива међу Србима и Хрватима, спремада се борба између цариградског двора и римског паие око духовне владавине у тим земљама. Први сукоб деси се за владе Лава III Исавријанца. Кад овај византијски цар по други пут (728) декретом забрани ноштовање икона и светаца по црквама, насташе немпри. Незгодним стањем византијске државе користова се лонгобардски краљ Луитаранд, да се огласи вођем талијанских иконопоштовача. Гргур II, римски папа (715 —731), побоја се лонгобардс.кога краља и удружи се са Византијом, ма да пре тог& одлучиваше од цркве иконопротивнике. Ови присиљени односи према грчком цару трајали су само за време опасностп. Чим Л.онгобарди беху нотучени, продужи се трвење између Цариграда и Рима. У престоници царском декрету беше се успротивио патријарх Герман. Лав III цримора га да даде оставку и постави Анастасија (730) за старегаину дркве. На глас тога Гргур II удружи се са Фраицузима, оддучи од цркве Анастасија и одрече цару пдаћати доондашњи даиак. Кад је ускоро иосле тога премпнуо, а па иаиску столицу дошао Гргур Ш-Ки (731 — 741), иисмом је опоменуо Дава 41