Просветни гласник

ПАСПИТАЉЕ

КАО НАУКА

395

ница повући, али ипак за то ово су две различне области. Са свим нешто друго значи кад се каже да је израз гранатички добар и правилан, а друго нешто значи кад ее каже да је израз гладак, течан, једар или емпатичан. Према гледишту, које смо ми узели као основу, на којој треба удесити граматичку наставу, њоме се постиже још нешто много више, сем голе правилности језичне. Али опет за то и поред тога, остаје још једна доста велика област за упућивање у стилу, која се не може 063'хватнти граматичком наставом, и кад се с тим почне радити онда долазе у обзир и нове методе. Рлорика има, као и Граматика своја рођена правила, која се морају објаснити, разумети и у језичном саставу (композицији) црактички употребити. Оем тога, ова се правила морају системски уредити, за шта је опет потребно да се објасне и деФинирају многи важнији изрази. Цео се предмет раснада у два дела, један, који у опште говори о стилу, и у коме се налазе објашњења, правила и иринципи, који су иримењљиви за сваку врсту композиције, и други, у коме еу обрађене специјалне Форме композиције: оиитна, приповедачка, представна, ораторска и појетска. У једној нарочитој књизи „(Енглеска композиција и Реторика)" ја сам изложио како по моме мишљењу треба поједине делове овога предмета поделити и уредити, а исто тако. ту сам заједно обухватио и објаснио све максиме и правила, која су ми се учинила да имају вредности. А што ја ту црви део (стил у опште) почињем с говорним (беседничким) Фигурама, то је отуда, што су већ многи главни називи у опште одомаћени и признати, међу којима се неки од реторичких принципа унапред уводе. Строго узевгаи, говорне Фигуре, кад се хоће нотпуно да објасне^ образују и саме један кратак курс у Реторици. А оно, што се сем

тога још захтева, да би се могао добити потпун преглед реторичких закона у опште, јесу особине стила, закони о реченицама и одел,цима (периодама). Може изгледати, као да разлагања и објашњења различних уобичајених израза, правила и принципа композиције, већ самп но себи обележавају и јасно показују пут, кога се треба држати у области више композиције. Међу тим, у избору веџбања постоји извесна слобода, и учитељи се на овој тачци у пракси јако разликују. С тога ћемо о томе неколико речи овде проговорити. Има врло јаких разлога који говоре противу писмених састава код са свим младих ученика. Тиме се греши противу оног општег принципа целокупне наставе, који гласи : само једну ствар у исто време. Сем предмет или стварно знање, које ученик треба писмено да изложи апсорбира читаву ноловину, на и више, ученикове пажње, и онда ученику остаје врло мало и снаге и пажње за изучавање самога стила. Сем тога, ири писменом сасгаву мора се употребити читава гомила израза, и онда је учитељу скоро немогуће да обрати пажњу на све могуће погрешке и непотпуности, које при томе могу доћи. Да се настава у једном читавом разреду помоћу веџбања у писменим саставима руководи, и да се у ието време обрати озбиљна иажња на поправку свију погрешака или друкче, да се и критика која треба с тиме да је везана како треба врши — то се тешко може постићи. У једном веџбању, које је предузето ради композиције, стварно знање, које ће при томе доћи, треба да је унапред спремљено, те тако да ученику при изради писменог задатка не оетаје ништа друго, сем да нађе згодне изразе, у којима ће то знање представити или исказати. Нешто од тога може се дати у нацрту, који после ученици сами треба да прошире, али и то у првим стадијама учења добија скоро еа свим ка50 *