Просветни гласник

394

мора обрађивати засебно, језична иредавања морају се одвојити од стварних; а ово може бити само онда, кад се за учеае језика одреди, нарочито време. За језично предавање може се употребити и оно што долази у стварној настави, али онда стварна ноука не сме се опширније и даље разлагати или обрађивати, него што је то нужно за сам језик. Поједини делови у читанкама нису баш са свим нодесни за стварне поуке, а међу тим, са свим су добри за језичне односе. Такве су врсте одломди (изводи) из појезије и нрозе, које више припадају у 1>е11е8 ГеНгез (лепе науке). Ако би се предавања ове врсте засебно обрађивала, онда би она тиме добила свој одређен облик и свезу ; она би морала сачињавати један чита15 курс, у коме би се свако идуће иредавање ослањало на претходно. Учитељ би се морао решити за извесан план, по коме ће то радити, и но свој прилици не би му било тешко, да нађе какву надокнаду, какву сам већ наговестио, за оскудне граматичке елементе. Учење на памет појединих згодних и одабраних места, може се спојити с језичним предавањем. Кад већ ученик дође у године, кад се с Граматиком може ночети, онда се питање о настави овога предмета и само по себи решава. Граматика је једна практичка наука, која има својих општих принципа, који постају стални закони или нравила. Ови закони морају се ирименити на поједине случајеве и према томе објаонити. Место да удара каквим расчутицама, да би избегао тешкоће везане с овим предметом, учитељ иде непосредно оним путем, који су најбољи граматичари обележили. Међу тим односно обраде појединости овде владају још врло различна мишљења, те с тога ће бити добро, да на овоме месту ироговоримо још неколико речи о важнијим разликама у назорима о обради граматичких појединости. 1) Ја мислим, да се онај део о мењању

(деклинације и коњугације) мора одвојено од делова говора обрађивати. Де®иниција, класиФикација и објашњење именица, заменица и т. д. сачињавају један засебан део, јер све то има неке сличности међу собом. Међу тим мењање је нешто са свим различно од тога, и оно се најбоље може савладати и научити кад се узме као једна засебна целина и постуггно обради уједном засебном низу предавања. 2) ^Анализа реченица", која је била обртна тачка радикалне ре®орме у дсфиницији делова говора, још није у нашој (енглеској) Синтакси толико развијена, колико би но важности требала да буде. Анализом реченица, ми се оспособљавамо да можемо једну реченицу рашчлањавати ; даље, она ставља реченице и реченичне делове који треба да се квалитативно одреде на њихово цраво место, као еквиваленте именица, придева и глагола, а међу тим, не обазире се на правилан склон реченице подесном диснозициом додатака реченичних, који треба квалитативно да одреде, и ако ово стоји у тешњој вези с добром композициом него сви остали граматички делови. 8) Од велике је користи, да се језик обрађује у свези са старијим дијалектима, како се је он из ових развијао и развио. Али, опширније обрађивање ове странејезичне било би у ирвим стадијама наставе неумесно, и ако иначе не би било без икакве користи. Садање мишљење и већ уобичајена употреба, дају једино упутство како треба језик нрименити. Узимањем старинских облика по некад се и може објаснити нешто што већ ностоји у језику, али тиме ученик није добио никакво стално правило језично, које би му могло служити као сигуран путовођа, Иише композиције Између Граматике и Реторике или више композиције не може се са свим оштра гра-