Просветни гласник

(12

НАУЧНА ХРОНИКА

тичији желудац, претрпи као неко врење, које га учини подобнијим за кдијаве, него што би то бидо кад би се пепосредпо с дрвета сејало." IV И сам је човек један чинилац, који иомаже расејавање биљака на различним деловима зенље. Не преноси једино он сам собом биљке, које гаји и обрађује за своје потребе, него оп и одвољно номаже далеком ширењу још многих биљака, које су му или бескорисне или и штетне. Одавно је се видело, да војске носе тамо амо семке и начине културе с једног краја Јевропе на други. Ми смо унели у све делове лопте земљине, све оне рђаве травке што расту у нашам стрмнинама, а донели смо их можда чак из Азије у семену. С вуном н памуком често се доносе у све крајеве Јевропе семке страних биљака, и то из оних крајева где је донесена ствар произведена. Семке се за тим овде натуралншу. Ево једног примера за то. У пристаништу Француске вароши Моииелија има једна ливада, на којој се обичпо суши опрана вуна са стране донесена. И у овој ливади расте већ неколико егзотичннх биљака, ту натурализованих, на нр. Рзога1еа : а1се&Ипа, СепГаигеа рагтЈЈога, Нирепсит еггзрит итд. Очевидно је, да су ове бнљке никле из семака, што су биле донесене с рунима вуне у коју су биле запале. Извесне бпљке из Инглеске биле су случајно однесене у Нову Инглеску (у Америци) са домаћим животињама што су тамо пренесене. Семке ових биљака морале су, без икаке еумње, прилепити се на руна или длаку животиња што су их Инглези хтели натити у новој колонијн. Коприва је била нрва така биљка, што су је колонисте нри.метиле, и урођеници су је одмах крстили: стоаа инглеска, тврдећп да она расте само онде, где сгопа инглеска стане. И наша дикица (бела боца, коњски трн = ХапИгшш), која је иореклом из Америке, даје нам сличан пример. Илод ове биљке има кукичасте чекиње на себн, које се лако закаче за круту длаку свињећу. Чешањем и каљужањен спадају ови плодовн и тамо ничу. Ова биљка, ни једним од поменутнх чинилаца дисеминације не би се могла толико

раширити колико јесте, да није свиња. А опет људи гоиећи свиње у тргу, носредио номажу дпкичину рисеминацију. Човек је тако исто најмоћнији чинилац за околиш као и за размнцање геограФских граница извесним биљкама. Он олакшава сељење неких Фела а опет пречи других. Он чини да се измешају и удруже у различним пределима домаће Феле ; у исто време он пречи претапање у једнуједину груну Фела, припадајућих суседним пределнма. Стране бнљке, кад се донесу у неки крај, оне се тамо често брже шире, него ли домаће биљке, и таким начином нноге корисне бпљке постану тако многобројне, да већ због те са,ме множине постају шкодљиве. Татула (Ђа1ита зГгатопшт) је пореклом из Исгочне Инђије. Она је се у Јевропи распрострла извесним шарлатанством, употребљујући њене семке па бљување. Она је се данас у Јевропи толико распросгрла, да се већ сматра као биљка шкодљива. Међу тим ње никако нема у Шведској, Л.апонској и Русији. Семе једне биљке која у пас расте у атару села Кусића у Пожаревачком Округу, и која се зове Самирао (Сћепоропгит атЂгозгом:1ез), посејао је ВигсћеП на циглом једном месту острва св. Јелене; умножила је се с тога места толико, да је за четири године дана цостала досадан коров целога острва, и од 1845 г. на овамо није никако нрестала ширити се. Ове стране (егзотичне) биљке, један пут унесене у земљу, морају се прилагодити помоћу варијације и одбирања свима условима нове постојбине. Оне међу тим могу бити мање нодесне да тамо живе, него што би биле многе друге Феле, које су можда спречене биле непрелазним међама, те нису доспеле у подесан нредео где би оне можда надвладале у борби за опстанак. V Имаде биљака које рађају осетљивпм плодовима, подобним да бацају своје семке. иа извесна растојања. Ове биљке саме врше расејавање свога сопственог сеиена, разуме се да је ово расејавање, врло уских граница. Међу оним биљкама што им се нлодова оплодница еластично отвара, избацујући сем-