Просветни гласник

ПЕ ДАГОШКЕ СТВДМ

487

свакојаким предрасудама, рђавим навикама и традацијама; то ледагогика има најнеиовољнијн положај, који се може замислити, по што се њени идеали иотавњују, шта више потискују и са овима не само да ишчезава аен нравац, који води иравце цељи, него губи се и одушевљење, без кога не може опстати, па онда искрена оданост и брижљива нега, дакле сви основни захтеви њеног успевања. Врдо се често не пита, шта је истинито, право, добро, спасоносно, но оно, што би служило на корист чулног забављања личности или иоложаја; и онда није стало до одлуке ума и науке, но до агитаторске живахности и силе, до срестава социјалног утицаја. Ко пма највише силе, и њоме влада, тај најјаче утиче на педагогику ; ои диктира њене норме и скреће њен рад у школи. Иа и овај је, махом штетан однос, заснован у неку руку у самој педагогици. Она је арактичка наука : она нретписује шта треба да иослужи, за остварење идеала човечанских. За то јој треба извесних уређења и завода, раденика, који ће захтеве да изводе у дело, и материјалних срестава ; она ће да упре своје иогледе тамо, где ће овога бити у највећем обцљу, па би тамо пренела радо и најиишу управу целокуиног образовања. Ово јо држава, и с тога је ириродно, да су педагошке идеје рачунале од вајкада на извршиоце државе и да се васиитање одрашћујућег нараштаја деФинисало као политикум. Ово се схватање јавља у потпуној одређености код Платона и Аристотела. Ипак, оно сместа води ка Фаталној дилеми. Држава треба да предузме врховну управу васпитања и да њене захтеве себи присвоји ; ало како је могуће да се сиоји највиша сила са еајвећом увиђавношћу и врлином, дакле да се оствари Платонов идеал, по коме би били најмудрији и најбољи па врхудржаве? Целокупна светска историја, као и поглед у државни живот садашњице, јасно доказују, да решење овог нриблема, лежи у недогледној даљини, и да само каква добра судби. ница покашто обдари поједине народе са по којим делићем овог пдеалпог света. VI Али снага, коју у идеалној држави ниједан, који је паметан, не би могао да украти

јавној сили, ирисваја је реална држава поТиунце, и тако захвата са својим жеаезним машицама све дубље и већом диктаторском моћи у област педагогике, да јој помогне у оном, што она треба да мисли да је добро и да тако ради. Слободно кретање, које беше доиуштено великим педагозпма 16. столећа каквом Троцендорфу, Штурму, и др., па још и каквом Франкеу и Рохову, шта више, који се још величају као најзнатнији школски раденици за време министровања Алтенстајна, и са чијег рада разви се цвеће и слава немачког школовања — ово слободио кретање, без кога нема спаса науЦи и веШТинама, а понајмање ће Је још бнти за педагогику то је исто кретање саломљено ц готово поништеоо свемоћу, до које се докоиава државна спла, иоред све] њеног унутарњег недостатка, и иоред великог начела: „Наука и њена проповед слободне су", са којим су разни устави окићени, као што је то у пруском и аустријском уставу. Већ од више година указао сам на ово тешко зло нашег времена, прво у „Педагошком годишњем извешћу", а за тим и у овом часопису (нароч. год. II. стр. 480 и т. д. Ја сам назвао садржину оних максима и учута, „које дају државнн чиновници педагогике, „Кинцеларијска педагогика*, а оно што је њој супротност, сматрам као педагогику научног уверења, и слободпог развоја, т. ј. ону педагогику, коју сматрам само за оправдану и спасоносну, а отуда помажем да се заступа и негује, у колико то моје силе допуштају. Мило ми је, да још неколицина припознају и осећају обележено зло, у овом нашем свету, које је византинизмом задахнуто ; мождаје, ово и почетак лечењу. Отуда желим оним гласовима, који оиомињу, да буду саслушани, у толико више, што они поричу приговор, као да су тужбе, које сам подигао, еамо излпв радикализма, који из саме тежње за махнисањем хоће да осујете мудре и добре намере богом-постављених ауторитета. Један ваљан недагог, који је тако исто лојалан, а конзервативан грађанин,износи у свом делу ,о Фалковој Школској Ери* као аутентички доказану „жалбсну чињеницу, која је пруској школи проклетство", да „увек одл У ч УЈ е власт с духу и уирави наставе ", па додаје: „Ако је Фалков исказ сада поменути