Просветни гласник

460

у закону, где се помињу „особити правци", те да се види, да ли се подтимречима разумевају двојаке гимназије или не. Што сам г. министар тако мисди, по тврђењу г. Момчиловом, то још ннје доста. Говорник мисли, да се и ио смислу самога закопа може мислити само то, да гимназије буду једнолике. Свакојако Савет би требао нре свега ово нитање да реши, јер ако је опако, како г. Иванић мисдв, онда мишљење мањине о уређењу једноставних гимназија отпада само но себи. Љуб. КовачевиК објашвава смасао закона, да „особити правци" значи особити правци, којих има V Европи, а не двојаке гимназије. Од Савета зависи, који ће правац мипистру нредложити. Др. Љуба ЕедиК објашњава, како се смасао и тако и тако може тумачити, по томе је и мишљење одборске већине коректноЈВладимир КариЛ оспорава значај оне Момчилове мисли, како би се Савет показао назадан према законодавцу. Објашњава да то никако не може бити назадак н наводи примере, како се и од кога у аас граде закони и где се оригиналне мисли рађају. Јов. ЖујовиЛ, моли језичаре да објасне смисао закона, па онда сам тумачи тај смисао и тврди поново : да се по смислу закона може мислити, да гимназије буду само једноставне. Шомчило Иванић, брани своје првашње мишљен^е и наводи као доказ и саме речи из писма г. министровог, где се помиње и то : „којих гимназија треба да буде више, да ли класичних или реадних". Он мисли, да чим Се каже „особити правци" да се одмах морају разумевати иајмање два иравца. Ђ. Козарац: кад је одбор узео преда се да проучава ово пнтање, он је одмах стао на самостално земљиште не осврћући се ни на писмо г. министра просвете ни на закон. Одмах је одбор на првоме своме састанку, поставио себи то питање: хоће ли бити двојаких или једноставних гимназија ? И то питање решено је независно овакс, како га је већина одборска разумела. Љуба КовачевиК говори : Ма како се разумевао закон и ма како гласило нисмо г. мииистра просвете, све нас то ни мало ие веже, да ми самостално кажемо своје миш-

љење г. министру, иа примио га он или не. Ми не можемо овде тумачити закон, јер је само скупштина надлежпа да тумачи смисао закона а нико други. Председнпк Савета, Ст. Д. ИоиовиК, узима реч и вели : Да ннје Момчило покренуо ово питање ја бих мислио , да је оно унето у дебату из са свим других обзира. Међу тим сад н сам видим, да ствар друкчије стоји. Из свега што се до сада чуло о овоме питању, нарочито објашњавање г. Иванићево и Ковачевићево, ја мислим да је Савет на једном потпуном независном земљишту. Ми можемо решити нитање о гимназијама како хоћемо, без обзира на нравце. По моме мишљењу гледиште је Момчилово коректно, и ја сам с тога слободан предложити, да се ово питање сметне са дневнога реда и да се поведе пачелна дебата о самоме питању. Св. ЂуловиИ заступа мишљење г. Козарчево. Жив. ЦоиовиК тражи, да се реши пнтање: може ли Савет решавати о томе, каквих ће гимназнја бити и може ли он предложити, какве хоће гимназије једпоставне или двојаке. Момчило ИваниЛ: Главно је питање, може лн ући у дебату предлог мањине, који нпје сагласан ни са законом нн са писмом министровим. Ст. Д. ПоповиА објашњава да се иредлогом Момчиловим не може наћи излаза овоме нитању. Ако се реши да предлог мањине не може ући у дискусију, онда ће се мањина уздржати од гласања и неће учествовати у дебати. За овим ставља председник на гласање питање: да лн се према закону и писму мпнистровом, може мишљење мањине узети у дискусију. Са свима противу једнога гласа, Савет је решио : да се мишљење мањине може узети У дискусију. За овим је настављена дебата и реч је добио г. Борислав Б. Тодоровић, који одговара г. Момчилу ово : Онај разлог г. Момчнлов о иодели рада, није Бог зна како јак. Потреба рада потиче из практичне потребе. Ако практична потреба изискује иоделу гимназија на две врсте , онда је та нодела оправдана ; ако ли не изискује, онда иодела рада чини човека аутоматом. Латинска је култура одменила грчку, алијеи та култура