Просветни гласник

ПЕ ДАГОШКЕ СТВАРИ

547

тврђење, према којем је усмена настава у школ1* светдост која све осветљује. Он поново доказује, како ја немам право, а моје цознвање на програм за гимнасије у Француској.где се то исто тврди, што и ја тврдим, он гледа да ослаби тиме, што вели да ни Француска нема бог зна каквих педагога, јер се и у н>ој до скора задавало: одавде довде. Бедна Француска!.... Али не.... ево изненада једног зрачка светлостп, ево где се и на н>у небо смеши!.... Пре кратког времена писаше у једном пештанском листу садашњи маџаргки министар просвете о реФормама маџарских гимнасија, па том приликом напомену, да се између осталога, држава мора постарати за одгајивање нроФесора по нримеру Француске есо1е поппа1е вирепеиге, отварањем једног института спојеног са интернатом. Овај члаиак отштампан је у једном немачком стручном листу, где уредништво, штамиајући тај члаиак, са своје стране додаје, како се установа, коју маџарски министар мисли у Маџарској да уведе, већ давно за Немачку тражи 1 ). Да ли је маџарски министар просвете знао о средњим школама у Француској онолико, колико наш г. Ј. Мподраговић о томе зиа?!... Али да оставим Француске школе Французима, па да се вратим на нашу ствар, о којој се препирка води. Је лп усмева настава светлост, која све осветљује, или је то очигледна настава? Другим речима, је ли наставник она светлост, која у школи све осветљује, и свему живот даје, или је тај стожер наставе нешто друго ? — Тај стожер, та светлост у школи, то је очнгледна настева, вели г. Ј. Миодраговић. — То је усмена настава, њу ништа лако не може заменити, а најмање писмени задаци, велим ја. — То је Фразерство, то је поштовање старе Фразерске наставе, то је — Молим г. Ј. Миодраговићу, Чујте само неколико речи ! Кад учитељ у школп пореди на слици коња, магарца и мазгу, кад он међу њима износи слике и разлике, кад он помоћу тога ') Ј. С. V. НоНтапп, ХеНзсћгШ {иг гааШ. ипсЈ па1иг\уЈК8еп8сћ. ТЈп4егпсћ4 1 886 стр. 624.

У Деце ствара појам о врстп, илемену реду и класи, да ли је онда светлост, која у школи све осветљује, говор и рад наставников, или су та светлост оне три поменуте животиње? . — Оне три животиње, то су светлост, то је стожер, а све друго може изостати па и сам говор наставнички, вели г. Ј. Миодраговнћ. Хвала на науци г. Ј. Миодраговићу, али вашу науку не само што не могу сам примити, него сумњам да ће п ко иа свету хтети уз њу да пристане; а нарочито од такве теорије морају се чуватп наставници, којима је за њихов тешки труд највећа награда захвалност народа исказана у ове две — три ре!{и: Бог да прости учитеља иа родитеља! — изрека, која би по теорији г. Ј. Миодраговића морала да гласи.... ах, грозно је да се изговори. У својем члаику о писменим задацима у школи, ја сам напоменуо да су оцене из писмених задатака веома неудесна наставна и васитна мера. На то мп је приметио г. Ј. Миодраговић : „Ако овде мера значи мерило, оно чиме се мери, онда оно не мери и васпитну страну". На ово тврђење ја сам одговорио његовим сопственим речима, којима он моју мисао нотврђује, а самог себе побија. Он у своме чланку „о писменим радовима у настави и васпнтању" на једном месту изреком тврди, да ови задаци „развијају смотреност или пажљивост у ученика. Ако не пази, он поквари, на мора да пише на ново. Или погреши на добије лошију оцену. То су казне за ненажњу и несмотреност". Као што се, дакле, види, овим се оценама оцењује не само знање него и иажња према самоме тврђењу г. Ј. Мподраговића, дакле не само знање, него н навика на рад и смотреност. Има ли што јасније и разговетније од тога? Сад чујмо на који начин г. Ј. Мнодраговић мисли да се из.ове неприлике извуче. Он о томе много не нромишља. Ево на који начин она правда ту своју недаћу : „Писмени рад — вели г. Ј. Миодраговић — поред наставне, развија п васпптну страну. Писмепи задаци такође. Али оцене које се из њих дају и заводе у дневнике и протокол до сада, п сада, нико не рачуна у оцене васнитне стране, но наставне. Вас69 *