Просветни гласник

546

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

0ДГ0В0Р Н А ДОНУНЕ И ОБЈАШЊЕЊА« (Одговор г. Ј. Миодрагови&у)

(Свршетак)

Н рко ееће порицати да су овака веџбања иека врста умне гимнастике, која навнкава ђака да са својпм знањем буде, тако рећи, увек на нокту, која га навикава да своје знање уме у тренутку употребити. Алн као год што у телесном веџбаву сваки физички рад не може ноднети да се у школи као рад за тедесно развијање усвоји, тако исто не може ни сваки умни рад поднети, да се као згодан рад за умно веџбање у школи усвоји, јер онда би се н. пр. морадо у шкоди и шаха играти, а може бити и друге неке нгре увести. Ја сам у пређашњем свом чданку а у неколико и сада изнео раздоге, због којих се пнсани задаци у шкоду не могу тако често радити, а да отуда не буде много веће штете, него што би се могло користи имати. „Али шта ће онда бити са умним веџбањеч — уннтаће ко год од читадаца — ако се ти задацп буду веома ретко давади ? Зар ту не вреди нравпдо: што више то бољв* ? Ради тога се не треба ни мадо бринути. У мна гимнастика, на коју г. Ј. Миодраговић тако јако гдасом удара, кад о нисменим задацима говори, постиже се и на други много јевтинији, много поузданији н обичнији начин. Та гимнастпка у доброј шкоди ради се често и правидно, много чешће, него што се могу писмени задаци радити. Та умна гимнастика, то веџбање у досетљивости и снособности да ђак својим знањем у тренутку расподаже, та навика добија се у шкоди тако званим веџбањем са надметањем. Та гимнастика је ђаку много обичнија и простија, него дп писмени задатак у шкоди, који више иди мање дичи на неку свечаност и.у ђака скоро увек изазива грозпичаву узбуђеност и страх 1 ). Поред тога изгдеди за оддиковање

') Како ови задаци утичу на ђаке, то нам прича 8.т<Јег овцм речима : Ех1етрогаП-а, која се сваке недеље или сваких 1 4 дана задају, многу еу штету напели, миогу вољу и љубав к ствари угушили, многу грозничаву узбуђеност пре надметања, миогу сету без утехе после свршеног рада и оцепе изазвали ; њих ја кривим као главни узрок, што омла-

у овога су веџбања много јачи, него ди код пнсменпх задатака, јер се ова веџбања често понавл>ају'). Са овнм сам ја (Здговорио насвеважније приговоре, учињене на моју досадашња два чданка о писменим задацима. Са овим ваљадо би да завршим; али не могу проиустити, да при свршетку не споменем и неке узгредније ствари и приговоре, и да на њих не одговорим. Тако међу осталим приговорима и замеркама г. Ј. Миодраговића, налази се н та замерка, како је беспутно што ја тврдим, како су писмени задаци ради тога, да се наставпик и писменим путем о стању своје наставе увери. Он томе не може довољно да се начуди и нита впше у иронији, него ли озбиљно: „зар за даље корачање ннје меродавније усмено нропитивање, но да за то морају бити меродавни писмени задаци" ? И сад настаје његова лекција из Педагогије: „Вешт наставник ни једне лекције неће ићи даље, пре но што добије уверења, да су му ученици добро схватили и утврдили ону пређашњу". За цело тежак грех, кад би га у ствари било, као што г. Ј. Миодраговић хоће да га наметне. Ади ево шта је у истини: моја одредба нпсменвх задатака у шкоди увек је гдасила, да су ти задаци на то, да се наставник и иисменим аутем о стању своје наставе увери; дакде, по што се наставник уверио усменим путем да се увери и писменим путем, по што се уверио о знању, да се увери о моИи и иримени. А шта је сада радио г. Ј. Миодраговић? Он нотегне, те из иоменуте реченице избацп оно и, и тако (без онога и) изађе да ја тражим да наставнику пнсмени задаци буду једина контрола његова рада и његове наставе. Л.епа досетка, али мало помогда! У својим допунама н објашњењнма г. Ј. Мподраговић поново се враћа на моје раније

дина тако рано и тако добро своје живце познаје. (Наеће, кош§'1. Оушпаз. ги Каке1. 1 884 стр. 14). Наеће кош§1. (Јуипиш. ги №ке1 1684.