Просветни гласник

НЕДАГОШКЕ СТВАРИ

545

ституционалне државе примиде у њихове уставе став: „ На/ука и пена ироиовед, слободне су' ; али до иупе важности није она још доспела. У оним државама, које имају за собом повелику историју, и чије основице већим делом потичу из старине, сама државна сила сумњичи у основни закои сваке науке, позивајући се на то, да би се слободом испитивања и учења јавно право и бла1-остање, чија би чуварка наука требала да је доводило у опасност; и она задржава себи право, па ову слободу сведе на допуштену меру, административним и полицајским мерама. Степен у ком се државна контрола врши над наукама, зависи од стенена, у колико оне по природи својој стоје у свези с практичким интересима, нарочито с социјалним и политичким питањима. И пошто је педагогика, као што смо видели, у овом погледу од највећег замашаја, то се на њу окрећу не само најжешће партиске борбе но и највећа мера државног надзора и утицаја, што никако није то исто што и највећа брига за њеп напредак. Шта треба да речемо па ово ? — Мора се призиати, да државпа управа пма да рачуна са Факторима, који су дати ; и педагогика у тодико радије признаје то полптици, у колпко она поставља исто правило за своју сопствену област, по што она заиста зна, да само онда могу имати повољног успеха све васпитне и наставне мере, ако се оне нридруже ка индивидуалитетнма питомаца. Мора се и то признати, да је политика обвезана да са својом увиђавношћу служи државној управи, да, опрздељења о јавном образовању, која су законодавним путем донесена, изведе што је могуће усиешнијим путем, и да у колико је више могуће уништи какве педостатке, које би она изазвала. Али оно што је дато, да се узме као иочетна и излазна тачка, пе значи да се то сматра као посве добро, разумно, спасоносно и неприкосновено, као нешто, што би се морало да сачува и негује у његовом правом стању; шта више да се то према идеалима саврше-

ности треба да развија, преобрази и поправи. Даље, не сме да захтева државна управа, да њене наредбе, педагошка наука по што но то одобрава, сматра за нотпуне и корисне и да их ревносно распростире; она, шта више, мора да се потчини објективној критици, јер једино ова крчи нутака ономе што је боље. Државни чиновници не смеју мислнти да су они сама л,ржава, као да је у њих одређена сва увиђавност, сва иницијатпва и сви интереси ; они не смеју да дођу на ту мпсао, да су они неногрешиви, или да су у власти да својим службеним мешањем преотму педагогици карактер слободне науке и да јој даду иозитивни тип, по моделу теологије или правне науке. Они морају да имају увек на уму, да сила у науци и нема никаквог ирава, и да наука стоји на својим сопственим ногама. Према томе чиновник није пикако „надлежан", да даје конституционе норме ; тако им исто не „нринадлежи", да идеале педагогике, дакле највише истине, које може човек да схвати, предусретају са скептпчким и блазираним питањем, ко.је је некада управио неки римски државник на највећег сводока истине: „Шта је истина?" Чиновници и моћницц и овога света немају права да угушују дух и да све погледају попреко, што се не показује као овејана нроза. Али њихова је дужност, да по мери околности и закона, који постоје, што већма потпомажу напредак на бољитку, да елементе, који га прече, сузбијају, да браие слободно испитивање против насртаја и нападаја, и да се уздржавају од свију мера, које нису припознали стручњацп јавном и свестраном дискуеијом као спасоносне, које није одобрила њихова већина. Да се о овоме добије потпупа сигурност, бићетек онда могуће, ако сви стручњаци буду чинили организовану корнорацују, из чије би средине нроизлазила највиша автономна управа у свим васпитним и наставним питањпма. Ова је институција неизоставни поступак, како за корисно развијање педагошке практике, тако и за сигурност педагошке науке.

(Наставиће се)

нросветни глАоаик