Просветни гласник

56 1

пословицама и попуњени нримерима из живота чувених радина светских. Апстрактна правпла, из којих је већином састављено ово дедце, неиодесна су за лектиру малене деце с тога, што су овој неразумљпви појмови о издржљпвости срчаности, стрпљивости, истрајеости, смелости, поузданости и других. Мали ће читаоц одмах на првој страни да се ерете са „спокојним животом, материјалним благостањем и мирном савешћу", па ће, не знајући шта је то, вероватно да остави књигу, да ако је нађе и прочита ко год, који зна шта је то. Али ко је прочита, имаће осим користи, што лежи у садржини њезиној, и ту, што ће на правилном језику те књиге да поправи свој, а то је по себи већ голема добит. 11роФесор Дера, наниеао је своју књигу језиком чистим српским, тако, да се може читати и разумети у свакоме крају нашег народа, с тога бих желео да се та књижица његова у што већем броју нађе међу нама. У осталом нисац је обрадио старински насловсвоје књиге, с погледом на материјално а не на физично стање нашег народа, а у садањим приликама нашим, прече је примењивати га више на фпзички живот његов, од куда управо и потиче снага и воља за рад, а носредно и оне друштвене врлине, које писац тако речито препоручује. Познатаје ствар, да је наш народ свугде нехатан према болештинама својим, и у онште физичким недостатцима својим; да за њих слабо тражи помоћи, ослањајући се искључиво на „Божију помоћ«, а кад је тражи, тражи је онде где је нема и на начин, који је често у опреци с науком о животу. На ову махну народа нашег могао би се најпре и најбоље применити и обрадити наслов њетове књижице, а како је то у књизи изостало, знак је, да писац није довољно загледао у народни живот и сазнао његове најпрече потребе, пре но што је пошао да пише књигу „за народ". Боље је загледао у тај живот проФесор Стева Милованов, али га је он видео и проучио само у српским насеобннама Аустрије, а то није доста да му књига буде разумљива сељаку или сељачету у Србпјн. Свештојеу тој књижици, биће овоме страно, неразумљиво : кућа и распоред њезин, живот у тој кући, обичаји становника њезиних — све је то у Србији другачије. Ту нема кућа где су ПРООВЕТНИ ГДАОНИК

дозидапе штале, нема ту паса по собама, па нема ни нужника крај куће. Опасности за здравље које ппсац видп около сељачких кућа, које је он иосматрао, нема около кућа сељака наших у Србијн, али с тога има овде других, које писац очевидно није познавао, кад је писао своју књигу „за народ" те с тога му књажица може бити само од локалне вредности. Језнк у тој књизи само потврћуЈе ово моје мњење. У Србији нема „аришта" него „апсана", н на њима се не „отварижу* врата, него отварају; нема ту „бирцуза", од куда ће да појури „групна" нема ту ни купусау „кацама", ни „сламе за огрев", нема ни „гањева", пи „шарамнова" (ров) и др. Свега тога има у Банату и Бачкој, али — „књиге за народ" не пишу се само за оне крајеве српске, него за све. Без тих дијалектских умегака, књижица би зарад краткоће реченица и простоте стила, била веома подесна лектира за старије ученике. Осим тога, пнсац као да је мислио, да књизи „за народ" није баш од потребе дубља научна основа, а ја мислим, да њојзи треба више него икојој. Не хбћу тпме да му пребацнм, што се стручно не спреиан за хпгпјенску, хоће рећи примењену медецинску науку дао да обрађује начела здравља у најтежем а то је у популарном облику њезином ; свако има права да пише по својој доброј свести и савести, — али писати о ваздуху, а не обзирати се на акт дисања; говорити о нотреби чпста ваздуха, а не поменути уплив његов на оиште ос.рањење организма, не схватити и разложити га као допуну, ја потстак тога храњења — то је, по моме мњењу трошпти речи у залуд. „Народ" пошто дочита књигу до краја, још неће умети да схватп, заппо је управо добар тај чпст ваздух;. он види само, да нечист није добар, па не примајући из практике голеиу штету његову по здравље, јамачно ће олако нрећи преко књижице проФесора Милованова. Пре но што ирепоручим Главном Просв. Савету, да и сам тако учичи, навешћу из те књижице један став с тога, што се у њему огледа двоје : 1-во како дијалект промеће озбчљну мисао у смешну, и 2-го, колико је ппсац пазио на Логичан елеменат у своме делу. Тај став гласи : 71