Просветни гласник

извештаји надзорн: знало еамо зј С батину и да неће на свакојаке нуке.-Нема оне небриге за тело и здравље дечије, која је више убијала илади и нежни живот дечији но што га је крепила и снажила. Данас се учи читаљо и нисање по правопису, који је најпростији и најлакши на свету. Читанке су куд и камо удесније но што су пре биле. И сане оне одводе ћаке на разумевање. Језик је схваћен не само као „Граматика", мртав скелет од правила, него се обраћа пажња на сам живи говор п иравилности и погрешке у њему. Прониси су удешени ирема нашим словима и за различне разреде раз.мчци. У школу је унето и цртање, један од врло важних преднета у настави и културнои прогресу народном, и за њега ностоје добре „Цртанке", израђене у нашој Држ. Штаипарији. Рачунање се прво почиње својом памећу па се онда рачуна писмено; и рачуна се оно што сваки дан ваља у животу. Некадашњи „Катихизис" и „Свештена Истори.ја" замењени су лепим причама Христовим и причама о појединим празницима. Историја се приближује Вемљопису и почиње да се учи с разумевањем. Земљоиис се почиње од најближе околине, од онога што дете може проћи п видети, на се онда иоступно иде даље и даље. И познавање предмета природних, и нојава у њима и у њој, учи се у њој колико се може. Уведена је шетња и гимнастика; не мора да се иде по великој хладноћи, блату и снегу, на пратње чим ко умре; обраћа се већа пажња на зграде школске и вентилацију, клупе и седење; а то је већ већа брига за тело и здравље дечије. Казне су сведене на најмању меру, и гледа се, да се у деце разбуди љубав према пшоли, књизи и науци.... Па је ли то мали нанредак ? Или, је ли то назадак? Онај, који би ово тврдио, противречио би Фактима. А игнорисање ових ®аката, норицање овога напретка, штетно је, јер може да нас декуражира. Паметној критици увек је задатак да износи ствари онаке каке су. Претеривање ма у коме правцу може да 11росветни глаоник

осиовних школа 70 5

буде еамо штетно и онасно. Што није за хвалу, но треба хвалити; али исто тако пе треба ни кудити оно што није за куђење. Претерана хвала квари нас, јер нас вара да је све добро оно што је, и да ми немамо шта да радимо. Претерано куђење не само да нас декуражира, те помислимо да од нас ништа бити не може, да ми нисмо ни за шта итд. па малакшемо у раду, него нас и пред светом износи у рђавој боји, у горој него што смо. Ка д констатујемо напредак у нашем просветном животу и основној настави, ништа нас то не смеће да побројимо и све мане, и све оно што бисмо још желели у њој, па да дође до онога апсолутнога добра, коме је приближујемо. Покушаћу, господине министре, да вам их све овде побројим, те да видите, да смо још далеко од тога ансолутнога добра. И слободно вам смем рећи : као што је она бројно далеко од онога времена, када ће свако српско дете, и мушко и женско, ићи у школу и излазити из ње с „двојим очима", од обавезне наставе остварене, тако је исто она и квалитативно, но еуштини својој, по каквоћи, далеко од апсолутнога добра. Од десеторо деце у нас ее школз г је само једно. Од онога лгго ми, у данашњим приликама културним, очекујеио од школе и оеновне наетаве, она нам даје еамо дееети део. На ирвом месту поменућу вам, да данашња наша основна школа и настава у њој изгледа још веома мало сриска, иало реална, а још мање народно-економна или иривредна. Првоме је узрок то, што се наша настава, откако је, преносила са стране, те ее тиме и туђинске оеобине у њој нреносиле и у нас. И дан дањи се новине у њој примају еа етране с веома мало критичности. Отуда је дошло да су предмети од општега значаја боље и више предавани, но предмети који су више значаја националнога, као на пример, језик, земл^а и иеторија наша, од којих управо треба да започињемо оно друго светско образовање. 90