Просветни гласник

прилог географијској терминологији нашој

била нешто жсто илж сувшпе бљешти, и пада у очи, па им је од те вегетације, од одећв и име дошло. У оно четири конкретна иримера из народни-х иесама, гора не означава никад велика узвишења, веИ увек омање масиве. У њима је гора или шума могла да даје изглед и Физиономику масиву под еобом биЈ1а је нешто најважније, што и сувише привлачи нажњу, те се и зову горе: Гаревида, Планиница итд. Ово је још поузданије отуда што гора у народним песмама има веома често и готово обично значење шуме. И онда је схватљиво за што се већи масиви не називају горама, већ планинама. Еод њих влада већа разноврсност, и на шзиогномику и општи изглед утичу и други моменти. За то се Рудник Рило, Мироч, Дурмитор Ком итд. зову само планинама. Ни код омањих масива, ако су само голетни и без вегетације, нијетора могла имати овога онсежнијег значења, иити имје могла име дати, због тога се и они зову планинама, брдима итд. али никако горама. Доњи део планине зове се иодина или основица. Од подине, па на више настају стране или иадине 1 ). Овај део где се подине састају, зове се венац, било или иобиље, скорашњи црногороки орез и т. д. сведоче да тај епитет није особењак и да му ие треба тражити ново и засебно историјско објашњење, нарочито не овде, пошто сви писци, као и г. Дучић, потврђују да је у Црној Гори било пространих и густих шума све до XIV и XV века, докле нису исеченв за потребе дубровачке и мдетачке. Још ово гледиште подупире и то, што се у нашем народу тај епитет црни врло често употребљује као епитет уз земљишта и висове гушћом шумом обрасле. Тако на Јагодњи и Борањи постоје Црни Врхови, на којима је шума гушћа од свих осталих, За тим на Гучеву, па Црни Врх између крагујевачког и јагодинског округа, Црна Гора до Стола, Црни Врх на истоку до Вељанице, па онда Црни Врховиу рудн. чачан. округу итд., готово сваки врх, који јаче пада у очи, а гушћом је шумом обрастао зову црним. То је епитет који има уза се сву логичност и који се јавља и код других народа, па се још и код њих види да је одећа, са своје фраиантноати, узела и значвње иодлоге. Тако Иемци имају своје Шварцвалде, тирин шку Шуму, Французи Црне Шуме (Роге1; 1МоЈге) итд. 1 ) У Хрватској књижевности бочине (Клајић и Матковић).

а један оеобени облик венца- или била зове ее гребен. Еод нас су за та.ј део планине уцотребљени још и термини: грбина, коса, чешаљ, и хрбат. Ва грбину смо већ казали шта озпачује, а коса има са свим друго значење, као што ћемо видети. Чешаљ и хрбат г ) нисам нигде чуо^ па и ако локализовани постоје, изгледа да значи специјалан облик била, за то се и не могу употребити у смислу била или венца, кад се они схвате каб општи термини. Ми, дакле, за тај део планине, који одржава њену континуалност и истиче је као једну целину имамо термине било, венац и гребен. Може он бити пролокан и испроламан као што је случај са билом Отаре Планине, са Еукавицом итд., у опште са планинама, које се састоје из разног иетрограоског материјала или им тектонски односи варирају, али се инак да геолошки рвконструисати, па и у терминологији народној задржава име била. Било и венац могу бити или нрави или змијугасто изверугани, али су увек ношири; код гребена 1 ) су се пресекде несиметричне падине планинске, те је без веће ширине, а негде сведен скоро на линију 3 ). Венац или било има Дер, Гучево, Јастребац, Јухор итд., а гребен: Немић (Подриње), Оува планина, Басара, Штрбац, Буковица у Високу итд. Облик гребена код нас се налази на планинама, које се састоје из кречњака, и по томе се види да различни изгдеди била имају свога разлога у нетрограФском саставу, а негде у особеном начину радње абиоодинамичке. Неке планине, као Ото и Визаци имају било, које бисмо по облику могли назвати ') Хрбат код Вука у ( ,Рјечнику» значи с1ег В,и'скеп, Логзит. 2 ) Кад део суве земље или стена зађе дубље у море зову код нас гребеном и предгорјем. Ово зову у приморју далматинском рт. (Љубиша: Приповијести), па то треба и усвојити као термин. 3 ) У овом се смислу та реч употребљава и у нашим крр.јевима под Бугарском на пр. у Знепољу. Мита Ракић. Отаџбина за ■— 81 г. стр. 423.