Просветни гласник

945

осећајнпм нервима за шшање (који су у колш распрострти), ма то било којим путем, ако се хоће, да се у овом истраживању дође до ПОЗИТИВШ1Х резултата. Нрема томе разликују се и разне категорије јачине слуха. Један лекар (Таупћее) нашло је код 411 глувонемих: 245 или 45 нотпуно глувпх; 14 чулп су нљесак руку ; 51 гласно узвикивање; 50 јачи глас близу уха; 44 разликоваше вокале и могли су их да понове; 6 понављаху кратке речи: а само је од свију њих могао 1 да ионавља ставове. Од интересаје, да је између тих 411 глувонемих било 313 са урођеном глувошћу, од којих 141 по некоје звуке разликоваху, 41 понављаху вокале, а од 98 са задобијеном глувошћу (доцнпје) бејаху 73 потпуно глуви, а 25 чуше звуке. Сем ових категорија има код разних аутора и других, које тешко да ће односно тих подела и разноврсности имати какве практичке вредности. Тако неки, поред осталога, узнмају и музикалну виљушку п деле у двоје разликовање њеног звука, и то: звук, који се добије наслањањем па резонатор (дакле његовим ојачаврњем); и оно разликовање, које се добије наслањањем м. виљушке о зубе илп лубању. За наставу глувонемпх све ово разлпковање треба свести на што мањп а одређенпји број категорија јачпне звука. За ово испитивање треба само звонце (стоно) и звучна виљушка у контролисању крајњег стенена слуха код глувонемих. При испитпвању мора се нарочито пазити да деца не виде извор звука, нити осете потрес, којл се на дотичном инструмеиту изведе. Сем тога треба обратитн пажњу на слух једног н другог уха, и на обојима нредузимати истраживања носебице. Резултате исинтивања треба свести у ове поделе: 1. Иотпуно глув: 2. чувење звонцета, разликовање звука; 3. чувење вокала; и 4. чувење речи (разуме се краћих). Ако дете, чије се стање слуха иснитује, не чује, кад сс звонцетом близу уха зазвони, онда се такво дете може узети за иотиуно

глуво, јер у том случају оно није у стању ни да чује оне гласове, који му се јаче изговоре близу уха. Узмогне ли да чује звук, онда треба видети, да ли је у стању да разликује вокале и да их поновн. Прц овом пспитивању не треба се нарочито обзирати на то, да ли су деца научпла вокале да изговарају, нремда је у том случају испитивање много лакше. Тада се деци близу уха изговарају Јаче, а наизменце, поједини вокали. Ако је дете у стању да вокале разликује, оно ће их као из неке даљине, поповитп лакше или јаче, што доказује степен јачнне слуха и јасност у њнхову разликовању. Чнм се докаже,да оно разликије вокале, треба исиитатн да ли. п у колпко речи чује. Испитивање слуха у погледу разликовања речи, ночиње се са изговором једНосложнпх речи, које се недалеко од уха изговоре јаснр н разговетно. Само ако је дете у стању да поједине речи разговетно понови, онда му се цризнаје, да има јачпну слуха за разликовање речи, у противном случају мора се узетн да је јачина слуха само толика, да се њоме могу разликовати вокалп. Изговор речи у велико олакшава и та околност, у колико је дете нре чуло и да ли је тек доцније оглувело, по што је језик већ научило. У противном случају није кадро да их ионовн (при ненотпуном чувењу свију гласова) или и ако то и учини, тај је изговор више мање нераразумљив. Разлика је томе велпка, са које се може врло лако и да обмане у пресуђивању интензитета слуха. Оне речи, које је дете научило може да ноиови, ма да су се оне изговориле у расто^ању од 4—5 корачаји, јер је тада довољно дадецачују само неке гласове, из којих ће моћи да закључи реч, која је изговорена; буду ли речи неиознате, мора му се блпже код уха јако и разговртно да изговоре, па да их узмогне поновити. Испитивања стања слуха у разиим заводима за глувонеме. даоје овај ресултат: