Просветни гласник

961

згодних речн. На пример, продукат, сукцесшшо, ануларна нлоча. и т. д. с. Приликом распоређивања материјала, Г. Видаковић није пазио на постуиност, т. ј. да се у излагању позива само на оне ствари, које су предходнле, па дакле које су ђацима објашњене и познате. Тако па нр. говорећн о узроцима рад којих нривлачна снага земљина слабн, велн на таб. 13. стр. I. „Трећи је узрок центрифу гална сила (70). Ова сила на једном нстом меридијану расте што је блшке екватору и т. д.", дакле говори о центрифугадној сили као о познатој ствари, на 13 таб. ао обртном кретању у онште, тек на таб. 12. за тим о централном кретању на 20. табаку. Исто тако г. Видаковић говојШ о полузи н'а таб. 14. за тим о њеној иримени код теразија, код децималног кантара на тек на таб. 16. стр. II долазе иросте махине, као да иолуга не спада у просте махине. Истина доцније се каже, да је и иолуга проста махииа, али не налазим довољно разлога да се полуга изучава најпре засебно, па тек да се онда сводн на иросте махине. Говорећи о звуку и светлости, за које је г. Видаковић већ наноменуо, да иостају таласањем било материјалнох честица било етера, он изводи законе о њиховом нростирању, одбијању, иреламању и т. д. као да нншта о томе није бнло речено у теорији таласања. То је дошло отуда, што .је наука о звуку и светлости, каошто сам већ раније наноменуо узета из Ганопог дела, којн не говори никако о теорији таласања, па је за то он морао онгаирније говорити овде о таласању. Али г. Видаковпћ, знајући да је у свом рукопису изложио теорију таласања, ваљало је да своје чланке о звуку и светлости удеси тако, да сгоје у везп са оним, што је већ речено о таласању и да не стоје сасвнм одвојенп и без икакве везе са оним што је претходило. <1, Нознато је, да би ђаци иетог разреда гнмназије н реалке имали да се служе рукоппсом, који је израдио г. Видаковић. Иа знајући спрему нз математике, са којом ти ђаци расиолажу, да вндимо да ли су појединп доказн '

и физички закони извођени у оиој мери, на такавначпн, да не премашају спрему слушалаца. То се може да види из овог нримера у коме је нредстављен стил извођења научннх доказа у овом руконису, а нарочито у оном делу, који је иозајмљен из Рајса: „Дакле врло мало време М, које је иотребно да се нређе абциса <1х. равно Је њеном луку 1) од полукруга, којн је подељен са највећом раздаљипом 8 п помножен кореним изразом који не завпси од Лх и Л1. (то је речима исказан обрац : (11 = —1/. . . . Ре .ф.) Исто 8 у к то вреди и за сва аналога мала времеиа. Следствено добићемо време за пролаз свнју раздаљнна т. ј. време осциловања, ако на место <1 ставимо суму свију лукова полукруга т. ј. дужину Ж 8." (таб. 19. стр. III). Ја не знам, да ли се и на Великој Школи молге говорити наученијим стилом, но што је овај којп је намењен ђацнма нетог разреда гимназије. Г. Видаковић се врло слободно служи нојмовнма о бескрајно малом времену <И и путу Лх . као да су му ђаци већ свршили науку о диФеренцијалном рачуну; шта више, он се и нозива на тај рачун јер вели на истом табаку стр. 11: „и онда ће на основу позпатог (1х = ус Н". Ево још један нример за научни стил ШУ 2 овога рукоииса поводом обрасца С = „Кретање но тетиви нрелази у кружно кретање, кад је тетива = о т. ј. кад је 1 = о: но тада ће израз за с задржати своју вредност, јер се у истом 1 не налази, а тим је наше иравило за центрипетадно кретање доказано". (таб. 20. стр. III). — Нн впше ни мање но познвање на теорију Пшез-а код ђака петог разреда гимназије. Па ипак г. Видаковић велн у свом одговору на примедбе нрвнх реФерената: „Математички обрасци, што су унети у моју књигу, могу се употребити с уснехом; јер ја по мом рукопису предајем већ три године, и зиам шта н колико онн знају пз математике*. Да би знали п опи који не знају шта се учи из Математике у IV разреду и са чнм ђаци улазеу V раз. навешћу да се тамо учи почетак алгебре и то; општи појмовп, деФИннције свију 7 врста рачунања, иололгне и одречне количине, рачунање с алгебарскпм количинама (сабирање,