Просветни гласник

ИЗВОД ИЗ ГЕОГРАФСКИХ ПУТОПИСА

види се вис пдаиине Ндунге. Ово беше и највшпи вис ове покрајине. Он је 9 —10 кидом. широк (пдато), пун извора и текућих вода, врдо родно место и седима пасељено. Одавде за своју потребу реквирира држава Конго носаче. Плаиина Биди овде је највиши пданински вис, и г. Шверин беше први јевропљанин који се иа њ попео, његову висину измерио, и одавде мпога посматрања учинио. 4. Шоа и Гала. На једном од скорашњих скупова париског геограФског друштва саопштио је г. Обри врдо занимљив извештај о свом лаучном испитивању покрајине Шоа, ради чега беше изаслан још месеца јануара 1888. године. Путник се бенге окреиуо из Обока у друштву са нокојним др. Хамоном, који беше у повратку с пута на приморје месеца августа 1884. године од грознице оболео и на обали реке Хаваша умр'о. Г. Обри живо је онисао сву просторију око задива Таџура, аосимтога онје оиисао још неколико за путнике исиитиваоце врло важиих кутића покрајине Данакила. Старешине пдеменске срдачно предусретаху путнике, нудећи их млеком, а на гдекојим местима и по коју овцу. Оваки поклони не беху несебични,јер они обично очекиваху, да им путници то покдонима врате — поклонима, који би двадесет пута веће вредности били. Ну ако они оваквих поклона не би добилп, онда би племенске старешине свакојако кињиде и идеииле путнике. У ошпте урођеници су доста сурови и нраве рђе. Код њих убијство није никакав злочин. Када би урођеник извршио какво убијство, онда би се китио нојевим перјем. Ну када би злочинство још ново било, онда би се убилац-китио бедим нојевим пером, а када је већзастаредо, он би тада носио црноперо.

Даље, г. Обри описује дивљачку и народну периоду земљшпта између Ириморја и Шоа: „Ми стигосмо Асалској покрајини," вели он, „где је изглед још жалоснији и страшнији. Ншде живота, нигде вегетације. Нигде човек да види какву животињу или какву тицу. Па ни једна травчица да је бар изиикла из овога обилатога хаоса вулканскога стења, које се, рекао бих, тек скоро охладило. Путање су тако узане и испрекидане, да је човеку више немогућно ићи, већ мора или бауљати иди се пужати. Нреко дан је температура у хдадовини на 113°. Пред вече пак као за пакост духне са југоистока јак и врућ ветар, који хоће уморног путника ирашина да затрпа, и не допунгга му да се бар преко ноћ одмори и оноравн." Пошто оба путника избегоше нотеру Данакила и омање сукобе са нлеменом Итон-Гала пређоше преко реке Хаваша, и 7. јуда 1884. године стигоше у Адкобар. „Када стигосмо покрајини Шоа," вели г. Обри, „онда нам паде у очи велики контраст. Ту се нодижу високе планине, које су обрасде шумом и остадом бујном вегетацијом. Ту су безбројне реке, које натапају њиве и поља засејапа памуком, кукурузом, тирФом (домаће биље), шненицом, јечмом, бобом и грашком. По ваздуху се депршају и узлећу тице и остале гилне пернате животиње. На овој дивној просторији влада вечито пролеће." После тога г. Обри нрича о реткостима обичаја, навика и потреба овог полуобразованог народа. Краљ Менелик срдачно дочекује путнике испптиваоце. У част њихову он приређује велику и сјајну гозбу. На овој гозби беше све по јевропски сиремљено. На сунрот обичаја и навика ту беше сто застрвен чаршавом, ту столице око стола, ту ножеви и виљушке