Просветни гласник

204

Ј Е Р Н Е Ј

К О II И Т А Р

То је свету био нов предмет за днвљење поред српских народних песама, чија је слава већ била прелетела светом, остајући вазда светла и трајна. Свету, који је већ био заморен класицизмом и романтизмом, отворише се нове ризнице духовног уживања, дошле су красне песме из срца једрог и здравог српског народа. Мало доцније, кад се слава српских народних песама на врхунцу налазнла — јавља се са друге стране словенског света сличан појав, да наново занесе и очара сав образован свет. Нашли су се стари чешки рукониси збирке народних песама, које су некада у народу чешком жнвеле, а којнх тада већ не беше. То је било доба натриотског заноса код Словена, доба изненађења код осталог света. Алије за нравог научника, комеје истика више свега, било доба искушења. Многи научннцн, збиљски носиоци истине не премишљајући се ни часа, стадоше у ред оних, који се још ненрестано дивљаху лепоти и старини тих песама. Копитар се, сам одушевљен Словен, одржа у границама критике, савлађујући своје патриотске осећаје. Научник је нобедио патриоту и Словена. За „Љубушин суд" Копитар је, заједно са Добровским, одмах тврдио да није истинит споменик. Одрицао му је аутентнчност и никада му је није хтео ни признати. Са „Краљодворским рукописом" је било с почетка мало друкчије. Добровскп га је проучио, и тврдио, да је из краја 13. или почетка 14. века. Конитар у Бечу, но извештају Добровскога напише чланчић о томе, и сам потпише то тврђење. Кад су се у Бечу 1820 г. сасгала та два научника, Копитар је са Добровским и о том разговарао. На основу свега, што је тада сазнао о тој ствари, Конитар стане сумњати у истинитост тог сноменика. Учинило му се највише сумњпвим то, што се у тим несмама налази размер, какав је у српским народним песмама које су већ биле свуда добро иознате. А такав се размер налази само у срискпм пароднпм несмама и у бугарским, које су вазда биле под јачим утицајем српских народних

несама, и које су добрим делом сама позајмица. Шхле је неколико годииа Копитар .јавно устао против свију чешких ФалсиФиката па и против „краљодворског рукописа" Палацки је хтео иотврдити аутентичност свију чешкнх старих — а скоро нађенпх рукоппса. Копитар штампа тај рад Налацкога у свом часонису, па онда у напоменама и додацима јаким доказима обори сва тврђења Палацкога. Због тога чешки књижевници стану нападати Копнтара, доказујући, да он то чини само из зависти и жеље да српске народне песме што више узднгне. Конитар је остао одлучан и сталан. Време је учинило своје. Оно је показало праву истпну, и данас већ и сами Чеси све те „старе рукописе" сматрају само као пат1'иотски иокушај, да се вештачкнм путем накнади оно, што само време п ирирода нису учинили. Онн су после тодико десетина година истраживања и самообмана дошли на земљиште на коме је Коиитар већ тако давно и поуздано стајао. Својим критикама и ириказима појединих дела пз словенистике Копитар је допринео, те се пнтања расправљала оном озбнлношћу н темељитошћу, каква је потребна за такве радове. Чех га Хануш због тог његовог рада и сматра као „најумннјег књижевног судију у нашем веку". Кад се ио ученом свету разнео радосган глас да се опет нашло старо јоемско јеванђеље, које је раннје било изгубљено — Коиитар се заузме свом снагом, да оно што нре угледа света. Био је уверен, и друге је уверавао, да ће се оно морати наћи. Зно се заиста и нашло. Кад се Копитар 1842. год. бавио у Рнму, упознао се са Французом Силвестром, који је радн палеограФских исграживања ишао са Копитарем у ватикапску књижницу. Они се договоре, и Силвестар изда у Паризу ремскп јеванђеље са знаменитим иредговором од Конитара, којц је ту ноново потврдио скоро све што је дотле као научинк радио на старој словенистици. 'Го беше његов — као што је назван „научин тестаменат нли носледња воља".