Просветни гласник

20*

К О П И Т А Р

203

би обратио Словенима пажњу на колевку н>ихове вере и крштења. Говорило се , да Је у то умешаи велпки чешки исторпк Налацкн, да би се тиме осиетио Коиитару, који му је доста строго оцењивао „Чешку историЈЈ", замерајућн му, што је као најјачи извор за старо доба употребно цознатн ЉуСушин суд , чија је аутентичеост била нод нитањем. Тчкојемислио и сам Копитар, док је Палацки то одрццао, у чему су му другп н веровали. То је Конитара јако увредило. У својим се одговорима Коиитар иоред највеће јеткости сећа и поново нозива па паучне доказе, тражећи у њима иотврде свом тврђењу: да се словенска служба црквена зачела у Панонији на језику старословепском, који се доцније доласком Срба н Хрвата п после особито најездом мађарском разделио на источни или бугарски и заиадни или словенски језик. У том су старословенском језмку — вели Копитар — Ћирило и Методије радилн а пе у бугарском, као што су тада тврдили Бостоков, Палацкн, ШаФарик и други, којнма се доцније придружио н сам Добровскп. У иитању о крштењу Словена Коиитар је тврдио, да су ирво почелн радпти свештеницн западне цркве из Баварске. Тек кад су они напустнли тај посао, што — као што велн Копитар — ннсу хтели учитн народнога словенског језнка, били су нозванп Ћирпло и Методије, тп су отиочели рад на народном језнку. Ћирилу је био главни Ј>ад на буквнци и књигама, а Методпју на увођењу службе, што је бнло отпочето већ пре њега само ненародним иутем. А да је такав рад био започет још ире Ћирнла п Методија, тврди Коиитар, бслањајући се поглавнто на сам језнк п на остатке у њему, којп су се сачувалп заједио са речима чнсто словенским Тако на нр олгарч> (А11аг), Хр&стт. (С1ит84), хрд.Стлти (с11ГЈ .$4еп), ностт> (Как1е), иопт. (рћарћ) нтд. Такве су речи, по Коннтару, бнле особито потребне Немцнма свештеницима због самог њнховог нозива и природе рада њиховог. Од њнх су оне и нрешле у народ, где су пх Ћпрпло п Методнје већ затекли.

Таква је Копитарева тврђења доцније потврдио и разгранао његов ученнк н први филолог словенски Ф. Миклошић. Он велп, да су од свију јужних Словена први дошли из заједнпчке постојбине Словени, населпвши нросторе од Тирола до Црнога Мора, да су се први од своје осгале браће покрстили радом мисионара католичких, а за тим су Ћирпло и Методије радилн на истој задаћи, и то на народном старословенском језику. Мало доцније су Срби и Хрвати, а још доцније Мађари својом сеобом разделнли тај народ па заиадни и на источни део. Занадни део чине данашњи Словенци, а нсточни је део, потпавши под власт уралско-алтајског племена бугарског, и сам задржао то нме. Средњи је пак део словенског народа остао у Панонији и пропао под влашћу мађарском, а с њим и словенска служба, труд браће Солуњана. Да је народ старословенског језика збиља жнвео у Панонији, налази Миклошић доказа у речима, које су Словени позајмили од Немаца као својих суседа. Он даље налазн у старословенском језику речи, које су, ц ако нису позајмљепе од Немаца, ипак иостале угледањем на немачке речи истог значења. Ту се налазе и речи, које су дошле из латинског језика са католичкнм мисионарима. Све су то — вели Миклошић — Ћирило и Методије затекли, кад су дошли да врше свој миснонарски рад. А и иеке старословенске речи — вели Миклошић — које се налазе у мађарском језику, ономнњу, да постојбину старословенског језика ваља тражити у Ианонији. Отуда, што су Словенн ирви дошли на занаду и југу са образованим европскнм народима у доднр, дошло је н то, да је њихово име раширено за сву браћу њихову, тј. остале Словепе. А у томе, што су Словени били нрвн међу својом браћом хришћани, ваља тражнти \зро:;, што је код осталих Словена служба била у почетку на старословенском језику, док га свако нлеме нпје ночело нрнближинатн свом народном језику, те су тако постале н разне рецензије. Тако је дакле научно истраживање нотврдпло мпслн, због којих је Коинтар био сумњнчен и осуђен. 1819. год. је штампан и по свету разнесен чувени „краљодворски рукопис".