Просветни гласник

202

Ј Е Р II Е Ј к О II II Т Л Р

удесмти буквицу, умноживши датиницу новим словима за неке гласове у словенским језицима. Он се за тај носао лагано сиремао, јер је хтео да нови знаци не буду начдњени састављањем латинских слова нити дометањем црта и тачака. 1820. год. скуне се у Бечу Добровски, Копитар , Словенац Метелко и други ради договора о таквој азбуци. Договор ннје имао никаква резултата. Копитар тада намисли уредити заједничку азбуку за јужне Словене. Такав свој рад није могао одмах на јавност изнети. Међу тим је Метелко но савету и начелу Конитареву уредио за Словенце азбуку, која се састојала из латинице, умноасене поједи ■ ним словима из ћирилице. Због тога се отночне јака борба, о којој ћемо доцчије говорити. Коннтар је одлучно стао на браник нове буквице, јер је — и ако не потпуно била ио његовом начелу а п с тога, што се од даровитог Метелка надао савршенијим радовима. Паицакје тај нокушај пронао. Већпна је јаких протнвника била прихватида правопис реФормисан ватреним и енергпчним Љ. Гајем, ма да за његовим мислима нису хтеди даље ићи. Копитар је своју замцсао понео собом у гроб. Кад је дошло на ред, да Коиитар каже своју у нитању о старости глагољпце и ћприлице, он је, идући за својпм учитељем Добровским, држао — на тако и учио — да је ћирилнца старија. Алије Конитару било стало до истине, и он је доцније за љубав ње своје мишљење — нроменио. Кад је добно у руке старословенскп, глагољицом писани, рукопис, који је по грофу Клоцу, чија је својина био, назван Клочев глагољаш, Копптар .је, разгледавши га, изишао са уверењем, да глагољица није млађа од ћирилице, ако ни.је и старија. Он је уз издање тога споменика нзнео н своје ново мишљење. које доцније не само да ннје нанустио, већ га је и потврдио, уверавајући, да је гдагољица старија од ћнрплмце. У том је руконису, који садржн четнри црквена говора, и најстарпји сиоменпк словепачке књижевности, позпат нод нменом фризинског рукоииса. Тим је својим радом КопИтар изазвао јаку опозицију код неких словенских науч: нка,

алп је уједно н изишао на глас правог научнпка, те га је Грим прогласио најдостојнијим наследником — особито онда — славног Добровскога. Копитар је тада пзнео н своје мишљење о томе, како треба изговарати старослове ;ске гласове 6н и еп («к и л). Добровски је већ нре тога бпо изнео своје учење о том, што је и дапас у науци усвојепо. Конитар је у иочетку био скоро готов, да ирпстане на такво тумачење, алн му се доцннје учинп, да нема јака доказа за то мишљење, и изнесе своје разлоге, да те гласове треба изговарати као словенско о н е. — Некн мнсле, да ће и то бити узрок, што су доцнији одиосн нзмеђу Восгокова п Копитара били све хдаднији. Конитаревом је заслугом изишао 1834. г. и најстарији нољскн сноменик „светофлорпјански рукоппс", п то нреко воље Коинтареве оиакав, какав он није мнслпо у свет пуштатн. 'Гекст је био местпмице некритичкн мењан кршшцом издавача гроФа Д. Борковског. У жељи да немачке научнике уиозна са нсточно-словенским црквеним нравом а и на молбу нроФесора бечког а Конитарева земљака Т Додинара, Копнтар је пзрадно пзвод „кормчије књиге". Ту с\ Еемци. ирви цуг добили огдед црквеног ирава у Сдовена. Кад је Конитарево нме засијадо таквим сјајем, да његовом научнпчком гдасу није могао претпти никакав облак, који би иутем иаучних нстииа засенчпо светлост његову - било .је људи, који су нокушалн такав посао другпм иутем. Баш кад је нутовао Конитар но Италији, да сабира и исписује сиоменике сдовепске ирошлости , те да на њима зида зграду научиих пстина — 1837. год. иусти се штамиом гдас, да Коиитар, и ако је велики научник и ммслпдац , ипак није без тајних смерова, којнма ваља на пут стати. Коиитар је тврдно, да је стари словенскн језнк бпо правн црквенп језик код Словена, и да је Ианонија бида домовина тога језика. Крштење је Словеиа — вели Копптар — дошло п])во са запада. Овом су његовом тврђењу хтели надовезатн, да Конитар стоји у вези са Римом, да