Просветни гласник

Ј Е Р II Е Ј

207

пећ Когштара нпје бидо међу живима, ШаФарик је не само пристао на Коиитарево учење, нећ се старао и сам, да га погкреии II утврди.

Осем захвалностп, коју је свакн иоштовалац науке дужан таквом трудбенику какав беше Коиитар — он је нас Србе посебпце обвезао још и заслугама, које је у своје доба учпнио за наш иародни н кудтурни а особнто књнжевнп развитак. У доба, кад се књнжевпост српска започпњаше с нова развијати — беше права срећа, шго се у бднзпии српског народа нађе такав ум, какав беше Копнтар. У својој ведикој заузетости за сдовенски ! живот. Коиитар је одушевљено тражио везе са књижевннм првацпма у С /10венству. Први с ким је на словенском југу стунио у такву везу, беше наш несник Л-укпјан Мушицки. Копитар јејош нре тога био душом ирсдан срискнм народнпм песмама, за које је сдушао да долазе међу нрве иесничке створове у Евроин. Читајућп Доситнјеве радове беше уверен, да ће се скоро нојавити пова снага, која ће и ново пачедо ннсања у дедо привестн. II ои се томе јако радоваше. Премишљајућп о духовном сриском нреиорођају, којн се тада већ беше иочео вршптп, Конптар је номишљао н на срнскп унпверзптет, којн би се трошком маиаетирскпх добара нодигао и издржавао у Кардовцимл, н у којем бн наставници бидн.сами Срби. Своје је мисдп о томе тносио у штамип а и у преписци се, коју ј,е водио са Мушицким, надазе спомени тога Копитарева заузпмања. Он још у својим нисмима од 1811. год. Мушицком изјављује иаду и жељу, да бн се нашао какав нови и бољи Качић, који бп сакупио — а не сам нисао — дпвне и готове срнске пародне несме. Иоштујућп Досптијев књижевни рад, Конитар је за Немце написао чданак о том ведпком срнском књшкевн1 '1ку, и старао се, да оддомцима из његових деда упозпа у иреводу иемачке читаоце са духом његовога рада. Ади се тек са иојавом Вука С. Караџпћа иочиње правн низ великих Копитаревих засдуга за Српство.

Вук је бпо иајбољп следбенпк Копнтаревнх иачеда о књилсевном језику п правонису. Нека нам сам Вук пснрпча о Коиптареву УДеду у том реФорматорском раду. Велнки је Срежњевскн, кад је 1846. год. ноходно Вука у Вечу, ирпбележно за руске чнтаоце неколнко цртпца из Вукова жпвота и његовог књижевиог рада. У том малеиом сиису чнтамо ову исновест пеумрлога Вука: „Гдавни узрок, да сам ја данас сппсатељ, остаће до внјека Копитар: у том сам му дузкник, ако не у свему, а оно у многом, врдо многом! Треба иознаватп, као што га ја иознах, тога запста идемеиитог човјека, на да га умнјете цијеннтн, као што он заслужује — н као учен, и као човјек " „ .. . Годпне 1813, у псто врпјеме кад н Карађорђе, оставпм п ја Србију, и дођем у Веч, не знајућн нп сам, шта ће из мене да буде. Коиптар, макар што је још млад бно у то доба, бијаше већ цензор; у његову су цензуру ишле међу другијем н „Србеке Повине,'" које су опда пздавади у Вечу Фрушпћ и Давидовић. Коинтар је наговарао издаваче, да нрноиу око састављања чнсте сриске граматике, говорећп им ту, да језик, којнјем онп нншу, не може бпти, дг је чист срнски. Па рнјечи се Кошггареве онп пе освртаху, ади нри том и не зиадпјаху другога језпка окром тога, :ојијем ипсаху п говораху; језик нростога иарода држаше они за језпк пастирски, за језик снињарскп н говедарски. У то вријеме наиишем ја чданак о падењу Србнје као некакво пнсмо Карађорђу, п предам га у цензуру. Кад овај чланак дође у руке Коиитару, прнвуче пажњу на себе са особпне језика. Копитар зажели да ме впдп п позиа се са мном. У разговору дође ријеч и иа народне српске ијесме. Коиитар одмах впђе, да их ја много знадем, стане ме тјерати, да их наппшем, што више тим боље, на ио том да нх у пме божје и наштамнам. Е, шта ћу! мени се то омили, п ја станем нисати ијесме; што сам инјесам знао, питао сам своју рођаку, жену С. В. Живковпћа, с којим сам заједпо дошао у Беч. Накупп их се богме подобра књижица, и изађе на свијет под именом „Србска нросто-народна нјеснарнца." У то доба, слушајућн ја од Конптара о граматицп, а сам не знајући, како