Просветни гласник

К О 11 II Т Л 1>

се нише граматика, станем ја говорпти Фрушнћу ц Давидошћу, да пишемо заједно граматику, на они менн нек иомажу својом науком, а ја ћу њпма својијем знањем срнскога језика. „ Ирођп се, бога тп, будалаштине," одговоре ош1 менп — па на том ц остане. Учећи ја све внше н више из разговора с Конитарем, станем све већма осјећати потребу срнске граматике себе самог ради, те наумим ја да нробам, да је сам напншем, и узевши у руке Мразовићеву сдовенску граматнку, станем нреппснватн из ње склањања и снрезања, дотјерујући их по српском. Та жа.10сна проба српске граматике, које се ја данас стидјети морам, буде н наштампана године 1814. — Копитар не тајаше од мене мане у тој књижици, ад' се радоваше, што је наштампана, већ с тога, што се надаше, да код мога частољубља нећу ја остати код таква ночетка, говорећи ми, да се даљ.' труднм, на ме свјетоваше, да се иреправљам за ннсање граматнке другнјем радњама, које су •гоме од помоћи. По његовом савјету, путујући у Сријем ч у Кардовце, наставим ја кунитп народне нјесме, и вративши се у Беч, издам другу књижицу „Пјеснарице," посветивши је Копитару. Још нрије тога говорио мп је Копитар, да гледам, па да купим и сриске на!»одне ријечи, ја му и обећам; али од свега тога не буде ништа. Кад наношљетку дође једаред он к мени, и донесе са собом цно дењак хартије, разрезавши све на дистиће: „Приберите у глави ријечи, какве год знате, које се говере у народу, и записујте их на ове листиће, сваку за себе на једпом листићу, мало ио мало накуинћете нх н цио рјечнпк." Радња ова не бијаше тешка, и ја ирионем својски око ње. А да ми је још већма олакша, ноклони Конитар мени рад прегледања рјечник Волтиџнјев, а ио том и рјечник Бјелостенчев, Јамбрешићев и Стулијев. Ја сам међу тим те рјечнике више прегледао тек, него л' што сам их читао, иа сам иисао на листпћима ријечи више из главе, а никад не узедох из рјечника ријечи о којима не могах с поуздањем рећи, да се у народу говоре. Вратив се на измак 1816. године у Беч, допесем ја са собом већ новећу уређену књигу од листића са срискијем рјечима. Тад станемо ја и Коиитар заједно радити. Он долажаше к мени сваки дан нред

вече, не би га задржала ни кпша нн блато, н ми често нресједисмо сву ноћ до зоре. Ја бих пребнрао листић ио листић, иа бих му казивао ријеч по ријеч, шта која значи, и обавештавао бпх га дотле, док не бих виђео, да Копитар потпуно разумије, а Конитар би ио том преводпо ријечи на њемачки н на латпнски, иомажући се, кад шго не би добро знао, рјечницпма Аделуига, Шелера н ДР- — Другдаш, гдје му се чинило да треба, рекао би ми, да нанишем и по који прпмјер, који ће олакшати моћп, да се ријеч боље разумије, нли да му опишем цпјелу ствар, обичај II т. д. Са свакпјем је даном наша радња напредовала, п тако буде рјечник готов за штамиање, и наштампа се 1818. год. То вријеме, свакидашње разговоре с Копцтарем, не ћу ја заборавпти никад нп до вијека: ту је моје пређашње, истина опширно али несавршено, зпање српскога језика ожпвљело иравплима; сваки дан нмадох нрплпке, да мислнм и о облику ријечп н о његовим граматичкпм изменама, гдје се како по нарјечпјама изговара, и како се шта редом слаже ио синтакси ... Тако вам ја станем на ноге кроз Кошггара, и мало ио мало па нзиђем иа глас са свога дјела; а данас вп зпате, каква ми је радост од моје књижевпе радње. Ја пе тражим славе, не старам се да стечем нохвале код многих: ја бнх само жељео, да се послије моје смртп човјек, који зна, шта је што, читајући књиге моје, потпуно увјери да сам ја све вјерно казивао, што сам год знао. Пишући било ма шта, свагда гледам, шта ће о том рећи Конитар, ил' ШаФарик, ид' Грим; а за друге не марим. Нека вичу, како им драго; свему свнјету нико не угоди!" * * * Највећи наш данашњи песник, Змај-Јован Јовановић, ирослављајући спомен Лукијана Мушицког, казао је : „Ал' ко ће набројат' све врлине твојеУ „Овај дан је малн, „ — Ми смо малаксалп „Вековп се нуде, да их они броје. „А наше је бшло сетитп се тога, „Да ј' столеће нрошло од рођења твога, „Огрејат' се жаром твог сномена жива, „Њим обасјат' таму, која нас иокрива,