Просветни гласник

ШКОЛЕ СРБА У УГАРСКОЈ И ХРВАТСКО.Т

308

језик прилично навикли. Пу, ипак је карактеристично, да баш за владе ЈосиФа устаје Доситије, нозивајући књижевнике срнске, да пишу народним језиком. Владавина цара ЈосиФа беше кратка ; ну, он је настојавао, више но ма који други владалац ире тога, да се народ поучава у свима гранама пољске привреде, да се нодигне занатство и трговина, па је за то и српски на])од, за кратко време његовога владања материјално се опоравио, а културно унапредио. Можда би тај напредак био и већи. да Јосиф није имао сметње у самој држави, а заилета изван државе. Његове заплете са државама на занаду и северу нећемо овде нратити, но ћемо обратити пажњу на заплете што их је имао на југу, јер се ови највише тичу народа српског. Јосиф је тежио да рашири границе своје државе, а ноглед свој бацио је на опе покрајине у турској царевини, у којима живљаше српски народ. С тога је Јосиф склопио савез са руском царицом Еатарином, која је за тим иптла да освоји Цариград. Рат између Турске и савезне Русије и Аустрије, требао је да отночне већ 1783. године. Те године већ су савезне војске ношле иа границу. Ну, како се тада у турским покрајинама појавила куга, то је посредовањем других сила јевропских утврђен мир (4 Јануара 1784. г.), којом приликом Турска Русији уступи некоја земљишта. Аустрија је тада добила само пеке иовољ!1е трговачке уговоре. Овај мир није могао дуго трајати, јер су Русија и Турска иепрестано једна другу изазивале на рат. Па кад је Катарина, наговорена од Потемкина, допутовала од Херзона, који се тада поново дигао, и када су је онде дочекали натписом: „Овамо је пут за Цариград," — узбунила се западна Јевропа. Бојазан, да Русија одмах не крене на Цариград увећаеаје путова-

њем Јосифе II. у Херзои, гдеје утврђеи план о ономе, што ће у будуће да раде. Турска, да изпенади својенепријатеље, огласи рат Русији "Л. Августа 1787. године. Ну како је и сама била за рат неспремна, не могаше те и идуће године ништа да учини. Аустрија ношто се снремила, огласила је рат Турској 9. Фебруара 1788. год. Тај рат познат је код Аустријких Срба под именом „Дауданове војне" а код Срба у Србији, иод именом "Кочине крајине". Још ире но што је Аустрија овај рат огласила, дигли су се Срби у Србији на оружје, и сагнали су све Турке у градове. У самоме рату учествовали су не само Срби Граничари, но и оии из Провинцијала, који су са својом браћом из Србије образовали добровољачки кор (Фрајкор). Овај рат, који је народу српском улевао у срца толике наде, није у почетку имао велика усиеха. Иетога пролећа освојише Аустријанци Шабац, а Граничари узеше Дубицу, Нови и још нека утврђења у Босанској Крајини, али се већи успеси не могаху постићн с тога, што је сва војска аустријска била распоређена дужином целе границе, од Хрватске до Буковине. Турци, користећи се тиме, пробише тај кордоп на више места, нарочито пак у Банату, где су починили много штете, попаливши толика села. Срби, сгановници Баната, страдали су много том ириликом. Тек ношто славни Лаудон узе команду у своје руке, пошло је па боље. Турци су из Баиата наново протерани, Београд је освојен (8. окт. 1788. г.) и Аустријска војска носела је већи део Србије, Малу Блашку и један део Босне. Рат се међу тим продужио и идуће и до идуће године. Јосиф није дочекао свршетак његов. Које од једа, видећи да му не испада за руком што је из младости у својој памети засновао, које од напрезања на