Просветни гласник

В Е Б А С Н Е

323

тра-дап, оста на иожару само дим и смрад; а брилијант се ускоро нађе, и иостане најдепгаи украс царске вруне. 39 Пустињак и медвед. Ма да иам је услуга у нужди драгоцена и потребна, ипак је мало оних који је умеју учинити како треба. Не дај Боже с лудима имати посла ! јер услужна будала опаснија је од сваког неиријатеља.

Некакав човек, који није имао породице, живљаше подалеко од вароши у једној иустињи. 0 животу пустињачком, ма како да се слатко и поетски нигае, инак није сваки способан за усамљени живот ; некако нам је згодније кад имамо с ким да делимо и радост и жалост. Мож да ће когод рећи : А ливадица, а дивна тамна дубрава, на они лепи брежуљци, бистри поточићи, и остале дивоте ирироде ?" — „Нема спора, да је све то нрекрасно ; но ипак, дође човеку покадгато тегако, кад нема с ким да се разговори." Тако и нашем пуетињаку беше додијао усамљени живот. Нође по шуми да потражи суседе, и да се ма с' ким упозпа. А у гауми, ког ћеш другог и паћи, до курјаке и медведе ? И заиста, пустињак се сусрете се с великим медведом. Нема се куд; нустињак капу скида, и милом суседу клања се ; медвед суседу шапу нружа, и рукују се. Реч ио реч, они се упознаду и почну се дружити, и тако се један другом приближе, да су читаве дане заједпо проводили, и нису се могли растати. 0 чему су они разговарали, да ли су један другом што причали, или се међу собом шалили, — и у оиште, како је међу њима беседа ишла, ја и сада о томе не знам ништа. Пустињак није радо говорио, а медвед од ирироде беше ћутљив,

— еле, из пећине 1)убре није изношено. Но како му драго, пустињак беше и сувише рад, што му је Бог дао друга. Свуда, куд год медвед, и он за њим, и ие може њиме да се доста нахвали. Једног жарког дана договоре се другови, да нроверудају по шумама, ливадама, долинама и брдима. А иошто је човек од медведа слабији, то и пустињак пре се од медведа умори, и почне заостајати. Видећи то медвед, рећи ће своме другу: „Прилегни, брате, и малко се одмори, а ако хоћега, ти мало и трени, а ја ћу те причувати." Пустињак послуша; леже, зевну, и одмах засиа. Медвед оста да чува стражу — иа да видите чуда, имао је и посла. Његовом другу падне на нос муха ; шапом мане и мугаицу отера. Мугаица иадне па образ; медвед је отера, но она онет падпе на нос, и чисто се чињагае, да медведу пркогаагае. Медвед не говорећи ни речи, дочепа нозамагаан камен у шапе, притаји се чисто не дише, мишљагае: „Почекајдер ти, сад ћу ја теби смрсити конце!" У тај мах иадне мугаица пустињаку баш на чело, а наш ти Међа, колико је имао снаге, потегне и акне свог друга посред чела : Глава пукне на две поле, и Међин друг остаде тамо, где и дан-дањи вечни сан борави.

40 Д в е ћ е. На отвореном ирозору раскошпе куће, у порцуланским, гаареним саксијама ста: јаше мајсторски направљено цвеће поред ириродног; љушкагае се на удешеним гвозденим жицама, и ноношаше се својом лепотом пред мимопролазницима. Наједанпут почне кигаица ромињати, а вегатачки цветови почну Јупитера молпти, да киша престане, — међу тим, на кишу су викали н ногрдним је речима частили. „Ју41 *