Просветни гласник

32 4

КРИЛОВЉЕ

В Е Б А С 11 Е

питеру! мољаше се вештачко цвеће, „заустави кишу, да више не пада; кака је вајда од ње, и може ли што горе бити на свету од кише. Погледај само, та по улицама не може се ићи, — свуда блато и баре" ! Но Зевс не прими ову глупу молбу, киша својим путем прође и поља натопи. Врућине нестане, ваздух се прохлади, нрирода оживе, и зеленило се обнови. Тада и природно цвеће, што беше на прозору, ноче лепше бујати, и од себе мирис сипати; а вештачки цветови, орошени кишом, изгубише своју лепоту и с прозора на ђубре одоше. Даровити за истинску и ираву критику никад се не жесте, њихову способпост ништа, не може новредити; вештачко Се цвеће кише боји. Сељак и хајдук Некакав сељак отпочне да кући кућу; купи на сајму (панађуру) краву и ведрицу, иа иође кроз једну честу путањом својој кући, и наједаннут иадне хајдуку у руке. Хајдук сељака до голе коже опљачка „За име света," плачући сељак говораше хајдуку," ја сам иронао, ти си ме са свим упропастио! Читаву годину ја сам печалио и спремао се да купим краву, и једва сам дочекао тај дан." Потресен овим речима, рећи ће хајдук сељаку: „Немој толико да тугујеш на ме, ја краву нећу мусти ; хајд шта му драго, узми себи натраг ведрицу"...

42 Коњ и јахач. Некакав јахач тако беше свога коња дресирао, да је с њиме могао уирављати како је хтео; шта више, дизгине не ди-

рајући, коњ је слушао његове речи. Једном ће приликом јахач рећи! „Нашто овако дресираног коња и зауздавати ? Доиста, лепа ми је мисао дошла на намет!" Узјаше коња, изиђе у поље и скине с њега узду. Спазивши коњ, да у зубима нема ђема најире иође мало побрже, затим уједечи главу, тресну гривом, и иочне да нодиграва — као бајаги, да јахача увесељава. Најзад, оназивши слабу управу над собом, коњ се дурне, крв му у главу јурне и очи искрљешти, и почне јурити по широком пољу што је игда могао, а речи јахача није нп слушао. Узалуд се јахач стараше да дрктајућом руком узду коњу на главу натакне, — ово је коња још више љутило; збаци јахача са себе, а сам иао вијор по пољу јураше, док се најпосле не строиошта у неку провалију, и наместо ногибе. Наш јадни јахач над својим мртвим коњем овако јадиковаше: „Мој бедни коњу! ја сам узрок твоје погибије ! Да ја нисам с тебе скидао узду, другчије би тобом управљао; нити би се ја овако осакатио, нити би ти таком жалосном смрћу погинуо." Л.ена је и драга слобода; ну кад се с мером не уиотреби, може бити од недогледне штете за народ.

43 Сељак и река. Сељанима беше додијала штета коју им наношаху речице и поточићи кад предођу. Пођу к реци, у коју се ти поточићи и речице уливаху, да њу замоле, да њима управља и узме их у заштиту. И заиста, мали поточићи и речице велику им штету чињаху: понегде орање однето, воденнце срушене, а марве — ни рачуна се не зна, колико је подављено и однесено ! А та велика река тецијаше мирно