Просветни гласник

КРИЛОВЉЕ

В Е Б А С Н Е

325

и достојанствено; норед ње нодигнуте велике варонги, и никада се није чудо, да је ова какве штете учинида; она ће кадра бити, да ове речице и поточиће ограничи, да нам оволике штете не чине. Тако међу собом сељани разговараху. Иа шта би ? Еад су ближе реци дошли, имају шта и видети : ноловину њиховог имања та река носи. Видевши ово, дал>е ништа нису чинили, него су своје имање сузним очима гледали, како га река носи. За тим згледају се међу собом, климну главом, па натраг кући. А полазећи рекоше: „На што и време губити ! За млађе нема тамо суда, где они са старешинама напола деле." 44 Гњурци. Некакав старински цар, падне у чудновату сумњу, па овако мишљаше: Еда ли наука не приноси више штете но користи ? Да ли учење пе ослабљава срце и руке ? И да ли неће наметније поступити, ако све учене људе из свог царства нротера ? Но пошто је овај цар уставно 1иадао својим лародом, и свом душом трудио се о његовој срећи и напретку : то никад ништа није радио нристрасно ни но својој ћуди. За то изда заповест, да се скупи веће, у коме би сваки — ако и пе баш красно-речиво и китњасто, али бар паметно дао свој глас — за или иротив, — тј. да ли и даље да остану учени људи у царству, или да се протерају? Веће је дуго ово питање претресало, по неки је говорник сам гласао, а по неки преко секретара свој глас давао, а питање све се више замршавало, па и самог цара у забуну довеДо, те није знао шта да ради. Неки говораху, да је незпање тама, и да нам Бог не би ни дао памет на дар, да многе небесне сгвари иостизавамо и

разумемо. За што је он и наредио, да човек више од бесловесне животиње разуме. Према тој творчевој цељи, наука народ к срећи води. Други пак тврђаху: да је свет због науке рђавији посгао, и да је паука будалаштина, да правди шкоди, и да су услед просвете — најсилнија царства пропадала. Краће рећи, и с једне и друге страпе толико је иадробљено, да су читаве хрне артије нотрошене, а о науци спор остаде нерешен. Цар је учинио више: Заповеди, да се из свију крајева царевике позову иаметни људи, на из њих састави веће, и иредложи им, да они о наукама пресуде. Но и овај начин не беше добар. јер им цар одреди велику илату, и њима беше добро дошла — дуга нренирка; и кад би их тако оставили, они би се —■ и дан дањи препирали и плату нримали. Но ношто се цар с касом није шалио, то је веће одмах распустио. Међу тим, непрестанце га занимаше нитање : да ли је наука штетна или корисна. Занет овом мишљу, изиђе једном приликом у поље, и угледа пред собом иустињака седе браде, а с великом књигом у рукама. Пустињак имадијаше озбиљан иоглед, — али не суров; на његову лицу могла се читати доброта, а благи осмејак украшаваше његовастарачка уста, по челу се могло судити, да је дубоко умео мислити. Цар са нустињаком ступи у разговор, па приметивши у њему велико богатство знања, замоли мудраца, да реши онај важан спор: Да ли су науке корисне, или штетне ? Старац се цару смерно поклони, на ће му рећи: Допушти ми, царе, да ти једном простом причом дам одговор, како сам убеђење стекао мојим дугогодишњим размишљањем. Прибравши се мислима, старац поче овако: На брегу мора — у Индији, живљаше некакав рибар; иосле много нретрпљених беда и невоља, умре тај рибар — оста-