Просветни гласник

КРИЛОВЉЕВЕ БАСНЕ

329

58 0 6 л а к. У сушно доба године, облак над њивама и пољнма пројури, но ни једне каии кише на земљу не пушти ; а кад на море дође, онда с.е киша —- као из кабла проли у море. Облак се планини хваљаше, за своју велику доброгу. г Гада ће планина облаку рећи : „Чиме се имаш хвалити, како си бајаги добро учинио ? зар није жалосно и погледати ? Кад би ти — којом срећом твоју кишу на поље излио, читав би предео од глади спасао ; а у мору, мој драги пријатељу, и без тебе има доста воде."

54 Срећа и иросјак. Са олињаном и старом торбом сиромашни иросјак иђаше од врата до врата и нрошаше милостињу. Он се жаљаше на своју злу судбину, па се у исто време чуђаше : да људи, који агиве у раскошним налатама, обасути златом и сваким задовољствима, и ма како да су им џепови иуни, ипак нису задовољни! Па чак тако далеко терају, да, грамзећи за већим богаством, често изгубе све што имају. Ево, ннр. газда ове куће, ночео је срећно трговати ; но трговина му удари иатраг; у место да престане, и остале дане мирно иоживи а трговање другом да остави, он пусти у нролеће галије на море, и очекиваше читава брда злата; но галије

разбију се и пропадну у море, и цело његово богаство прогута море, — оно је сад на дну морске пучине, а, трговац је видео себе богатим — као у сну. А ево, овај други, био је закупац, и стекао је милион, — али му и то беше мало, ували се у трговину до ушију, па је са свим пропао. У кратко рећи, хиљадама оваких примера има ; и ако ; треба знати границе ! Наједан пут јави се просјаку срећа, и овако му рече : „Чуј ме, просјаче, ја сам давно желела да ти помогнем, читаву сам рпу дуката нашла ; рашири твоју торбу, ја ћу је нуну насути, — но са условом : све што у торбу падне, биће злато; но ако из торбе што на земљу падне, то ће се претворити у ђубре. Пази дакле, ја те опомињем ; мени је заповеђено, да се строго придржавам нашег услова ; твоја је торба стара, узми онолико колико она може сместити и издржати." Једва од радости просјак дише, а нод собом земљу не опажа! Рашири своју торбу, а срећа му почне сипати дукате као кишу. Торба беше приличпо тешка. Орећа ће рећи : — „Јели доста ? „Није још" — „Море, да не пукне торба ?" „Неће, не бој се." — „Погле, ти постаде богат као Крез". — Још, још мало, макар једну прегрш мети". — „Еј, доста! пази пући ће торба." — Још једну нрегрш"... Торба пуче и провали се, дукати се просуше и у прашину претворише ; Среће не стаде; оста само торба пред очима, и просјак опет сиромах, као што је и пре био.

(Наотавиће ое)

игосветни маспш; 1 -80

VI