Просветни гласник

350

оптерете бројем часова и онодико, с колико се ради у земљама, у којима још шкода да наставнику и округду теориску и довољну практичку спрему. По овоме моје је уверење да су нагаи средње гакодски наставници, с малим изузетком, већма

оптерећеки но гато захтева интерес наставе. Бр. 273. 22. Јула 1889. год. у Нигау. Директор ниш ке гимиазије, М. Маркови!.

ИЗВЕШТАЈИ НАДЗОРНИКД СРЕДЉИХ ШКОЛА за 1888Ј9 ш^о,лску годину

1. Г. Јовапа Миодраговића, о основним школама у вароши Нишу.

На крају свих посебпих извегатаја, које сте тражили овогодигаљим упуством Вашим за надзорнике основних школа, част ми је иодпети Вам овај онгати део. Одређен да прегледам само варогаке гаколе, и то, једну половину од оиих гато се налазе у другој ирестоници нагаој, ја нисам имао оне разноликости, које изасланике Ваше срећу по срезовима и окрузима. И мој извегатај дакле не може Вам имати оне разноврсности и гааренила, којим се одликују извештаји о сеоским гаколама. Али се он у толико више може везати за саму садржину наставе и наставних нредмета, сам живот шкодин и месне придике, те да Вам њих изнесе што боље. Прво гато пада у очи по гаколама, које сам прегледао, то је месни говор. Праве Нишлије прилично друкчије говоре од нас Шумадинаца и школованих. У говору им има много турских (а и грчких) речи, а удар гласовни нагиње на бугарски. По правилима методичким наставници морају да иазе и на говор. Сваки одговор ђачки ваља да се иснрави. Наставницима ово одузима много времепа. Неки иду тако далеко да и акценат хоће

да иснраве, а неки још даље, да исмевају децу кад погреше. На неким местима дете ћути само за то, што не уме да прича онако како учитељ тражи и како он говорп; а зна садржину. На другоме месту зарад језика садржина је пропала. Дете је непрестано сву пажњу обраћало на говор и трудило се да говори као и ми, а ствар му остала пепозната, те често говори сасвим којешта. Да се има кубуре с језиком, то је истина; и да ће се још дуже имати посла у гаколи поред наставе и с језиком, и то је исто тако истина. Али по моме мигаљењу, ми не треба у томе да претерујемо. Не треба у основној настави никад да дозволимо, да се садржина жртвује облику, језику. Ваља увек да је главно оно, што има да се научи. У другом реду тек долази језик, којим ће то да се каже. А језик, нравилан говор, не учи се само у једном разреду, или у свима, у гаколи. Он се учи скоро докле траје и сам развитак човеков. И гакола има само да нази да исправља главније ствари. Главно је, да наставник правилно говори, а деца да слушају. Језик се и учи слушањем. У нижим разредима, а нарочито у првом,