Просветни гласник

352

ИЗВЕШТАЈИ НАДЗОРНИКА ОСПОВПИХ ШКОЛА

према себи, према послу, према друговима својим, према наставнику, родитељима и старијима, према Богу; и њих вал,а да познаје и врши. По нашим школама данас изгледа, као да је ово сноредна ствар; а главиа, да учеиици што више „науче" и знају. Ваљало би овде да се сетимо оне народне изреке: „ И ђаво зна шта је добро, али неће да га чини." Васпитатељу је баш главно: да навикне ученике, да чине оно што је добро а да их извлачи из лености и нереда. Ово је веома важна ствар, господине министре. Овде смо на тачци, где се питамо: да ли ће бити велике хасне од нашега рада за сбм живот оних који долазе у школу да се уче и живот наш друштвени. Ми, чини ми се, највише патимо од тромости, нехата, нерада и нереда. Ми бисмо, чини се, на прсте избројали чиновнике, који су кадри и вољни да своје канцеларије држе у потпуноме реду, трговце и занатлије, који своје радње, и газдарице или домаћице, које би се приљубиле за кућу и ствари у њој и хтеле и умеле да одрже у њима ред који би примљивао и који би се видео у веште (н. пр. немачке) руке. А од овога нам у многоме зависи и домаћа и друштвена срећа. Школи је задатак, да и овде помогне. Она не треба да иостоји као нешто самостално, за себе, но ваља да се обазире на потребе народне и да са своје стране чини колико може те да се оие поиуњују. Чини ми се, да ни учитељске школе нису до сад обраћале довољно пажње, да се и наставници спремају у овоме правцу. Код појединих наставних предмета опажају се ове мане. Код Српскога Језика још се једнако са читања прелази на Граматику. Садржина непрестано осгаје споредна ствар. Међу тим, она је главна. Кад не би било

потребно да разумемо и знамо оно што читамо, читање не би ни имало никакве вредности. Зато ваља прво да се разуме садржина, на онда да се прелази на граматична питања. И читање само није свуд довољно тачно, а лепо, с правилним нагласком и тоном, у овим крајевима не може пи да буде још дуже време. Писање лепо не напредује. Цртање, као припрема и за писање и за цртање слободном руком, у многоме не одговара циљу. Пало ми је у очи, да су и „Цртанке" врло неудесне. Дете има руком да вуче толике праве линије, толике дужине, да их ни ми не бисмо могли лако нзвући. И криве су велике. А ваља знати, да шго је линија мања, краћа, то је деца лакше извуку онако како ваља. У иочетку слике и црте не би требало да буду веће, круиније, но што су велика слона, па тек опда да се иде веома поступно круппијима. Ако је чланак, који се чита, поучан — као ,ито већином јесу — онда никад не треба пропустити да се и изведе поука из њега, и да се она после има на уму и настојава да је деца и чине. Рачун још никако не иде свуда како ваља. Нити је усмепо разрађено онако темељно и сигурпо како ваља, нити је писмено онако јасно и брзо како ваља. Томе ће бити узрок, што се сувише рано с усменога прелази на писмеио. А још чини ми се већи и главнији: што се најнре на стварима, очигледно, у нижим разредима ради веома мало, а у вишим никако. Тако деца не задобију јасне иреставе о колнчинама и постању њином, с којима ће после да рачунају. А 9 чему год иемдмо јасне нреставе, ми га не можемо ни упоређивати с другим печим, па ма било ово друго и јасно. А ако је и оно нејаспо, онда из две, три или више пејасности мора бити и резултат нејасност.