Просветни гласник

ПРВИ КОНГРЕС ((МЕБУНАРОДНОГ УДРУЖЕЊА ЗА КРИВИЧНО ПРАВО"

42 4

сто и пошли за осуђеником у казн. завод, онда би се брзо уверили, да или чине врло много или опет врло мало за постигнуће свог циља. Осуђииати новратниве (рецидивисте) на кратке казне права је иронија. Оваква казна не уиливише на осуђенога ни као застрашујуће ни као васпитно средство, она нити застрашује нити поправља. За њих треба наћи друго средство (Види II). Али кад је реч о почетницима у злочину, о онима, који први пут у свом животу прекораче готово незнано закон, онда је већ и сувише мало прокламовати залишност казн. завода, већ треба нарочито ударити гласом на љегов штетни уплив. Еазн. завод поншкава поштеног човека, ослабљава његов појам о грађанском достојанству и наравственој узвишености. По издржању своје кратке казне он се враћа на своје огњиште смањеп и понижен у очима своје породице и својих другова, а често не може да нађе начина ни да свој хлеб зарађује: његово место у радионици заузео је други, а ако је ра,дио за себе, муштерије га нануштају. Осудите надничара, који са својих десет нрстију иде из дана у дан за својим насушним хлебом, и који га сваки дан мора зарађивати, само на неколико дана затвора, и ви сте тиме уништили саму могућност његова живота; он ће од тога часа или боље од дана кад изађе из затвора почети да носрће: ускоро ће доћи малаксалост, која овим већ и иначе морално слабим створењима брзо овлада, — други иут ће опет такав ојађеник почети да пије, а одавде до скитње и лоповлука нема ни .једна стопа растојања. Кад се овакав једном надахне апсанском мемлом, онда она њега више не оставља. Шта тек да се рекне онда, кад у иитање дође млад нрестуиник коме осуда од нетнаест или још мање дана промени цео животни ток,

увевши га овако у школу иреступа и злочина, и испраћајући га можда — у тренутку кад га у слободу пушта — право па губилиште. Дејство овакве казне је готово исто на нојединца и на друштво. Читава поворка мисли и осећаја, на које ми сад овде не можемо ближе да уиућујемо, читав низ ногледа ниче у главама интелектуално јако неразвијених па ипак за ствари ове природе раздражљивих представника злочиначке и у опште радиичке класе. Уз то треба додати, да казн. заводи нису ни одређени за ову врсту осуђеника, који би државу.стали и сувише много а били би на штету не само појединаца већ и целога друштва. — С друге оиет стране не треба изгубити из вида, да се мора водитп озбиљан и најстрожи рачун о народном веровању у државну моћ и добру вољу, да и најмањи злочин казни и то по себи се разуме: што нраведније казни; у противном би се случају у брзо ночеле нојављивати приватне освете, јер би поједипац тако рећи био принуђен, да сам брани и заштићује своја права. Сви ови и миоги други разлози навели су криминалисте на мисао, да би дејство казне било мпого јаче, да би она и с крнмииално-политичког гледишта иостала много целисходнија, кад би се што ређе и у што мањем броју примењивала. А отуд је са свим природио иоиикла идеја о условној осуди. Ну не треба држати, да је ова идеја потпуна новина у науци и законодавству. Ми се с њоме срећемо и ако у другој Форми — што је у осталом са свим природно — и код старијих писаца и у ранијим законодавствима. Већ нам Цицерон (Ве ОШсп8 I. 25) говори како се треба добро чувати, „да казна не буде већа од кривице" а Сенека иде још даље. Извршилац закона треба по њему (Бе Јга I. У. 6.) да покуша те да најпре