Просветни гласник

први конгрес (( мебународног у бдагим и убедљивим речима одвраћа окривљене од зда, па онда ће се — ире но што употреби казну — нослужити оштријим речима и укором. Бентам се руководио чисгим мисдима кад је панисао ову чувену реченицу: „Еад би се злочин могао предуиредити исилатом једног шилинга онда би смртна казна била неоправдана свирепост а затварање чудовиште." Бонвиљ де Марсанжи је рекао да ,у изрмцању и примени казне треба бити штедљив, јер се њоме само смањЈ г је оншти фонд часности и поштења, који сачињавају морадно народно богаство." Али ннко није лепше и јасиије изразио ову мисао од енгдеског правника Маућего-а. „Први услов напредне науке кривичнога права (или како је он зове „пенологије" — науке о казни) састоји се но њему у томе, да се народ што је више могуће држи удаљен од казн. завода и да се не шиље у њих за најмање ситпице." Ако сад из теорије нређемо у практику, из пауке у законодавство, онда ћемо видети да се и у овоме још у најстарије време надази клица данашњој замисли о условној осуди. Остављајући на страну библију и најстарија законодавства, у којима се готово без изузетка налази претходно Сенекина мера, у самом римском правује постојало правило: „ шопеа1 1ех ап1еднат Црквено средњевековно право се руководило истом мишљу прописујући пре казне три оиомене. Осим осталих средњевековних ранијих и доцнијих законодавстава ми иету мисао и ако у мало другој Форми налазимо и у чл. 139 нашег Душановог законика (Новакови^ево издање), где се онима који пређу у „латинвского ересв" или „а .31миство" преказне оставља могућпост, да се поврате у нравославље. Један од коментара старијих француских законика (1)отаГ,) пазива ову меру „поправком из судијиних уста." просвктви гласник 1889.

.ружења за кривично п раво" 42ј5 Али у колико је условна осуда већ ио себи само.ј у извесном размеру изванредно добро казнено средство узеву опште, у толико њена вредност скаче, кад имамо носла с малолетним и женским у опште осуђепицима. У погледу на малолетнике одлагање извршења казне се у практици развило по најпре у Енглеској, као што то М. Д. Хил и Талак доказују (Види претходни извештај о овом питању од проФ. Ламаша у св. I. Вп11е(лп-а (1е Г1Јшоп ји1;егпа1лопа1е с1е (1гоИ; репа1 од ове године стр. 38—39.). Само што судија у Енглеској не опредељује иретходно казну, већ се по изрицању поротином о кривици задовољава тиме, што извршење пресуде задржава све дотле, док се осуђепик добро влада. Кривични законик од год. 1878. потврдио је својим чланом 13-им ( да ...1;о арреаг ап<1 гесе1уе јис1§теп1 ^ћеп са11ес1 проп") ову судску практику. Исти разлози који важе за ову меру у погледу на децу, на малолетнике у опште, могу се прострети и на жене. У много већој мери но што то бива с човеком, друштво се гнуша жене, која излави из казн. завода, и овој је већ по њеним природним слабостима теже но човеку, да нађе уточишта и зараде. У исто време не треба изгубити из вида, да је наравствена поквареност у женским казн. заводима често много јача но у мушким и ако се зна, да је женско пре но што једном поклизне много уздржљивије од злочина но мушко. Али кад једном падне, онда је жену много теже поправити и извести на прави пут но човека. И с тога је уплив, коме има да нодлеже осуђеница ма и за најмању ситницу много опаснији и јачи, но кадје у питању човек, нарочито пак онда, кад осуђеница још првог дана своје осуде долази да живи у заједници с осталим, често врло исквареиим и у злочину огрезлим осуђеницама.