Просветни гласник

ПРОСВЕТНЕ БЕЛЕШКЕ

435

говораше: „ 0, каку би ви, пријатељи, дреку иадали, кад бих ја тако што учииио!"

57 Чешаљ. Еупи мајка чест чешаљ да њиме чешља своје детенце. Дете чешаљ не испушта из руку: ако се игра, иди што друго ради, непрестано чешља своју гррававу и меку — као новесмо косицу. И заиста, то беше диван чешаљ: не само да не чупа, већ нигде и не задире, а у косу равно и глатко иде. Дете је чешаљ толико заволело, да га ии по коју цену не би дало. Деси. се, те се некако чешаљ изгуби, и дете се беше заиграло и сву косу замрсило. Дадиља хоће детету косу да чешља, а дете у дреку, и пита: „Где је чешаљ мој?" И чешаљ се нађе, но у косу — ни маћи ; тако косу чупа, да детету сузе на очи скачу. Дете чешаљ грди: „Ах какав си рђав чешљина!" На то ће му чешаљ рећи : „Драги мој, ја сам онаки исти, какав сам и нре био, но коса је твоја замршепа". При свем том, мој ти се дечко наљути, зграби чешаљ и баци у реку, и сада се њиме чешљају речне богиње. И ја сам у моме животу имао прилику да видим, ра, се тако исто и с правдом ностуиа. Докле је у нама савест чиста, то нам је и нравда мила и света, — њу примамо и слушамо. Но чим душом почнемо грешити, то је и правда даље од наших ушију. И сваки, као и дете у овој басни, неће да очешља своју косу кад је замршен... 58 А л к и д. Алкид, Алкаменин сии, који је толико чувен због своје храбрости и јунаштва,

нролажаше једном између литица по онасној и уској путањи. Види нешто, што се беше скотурило као јеж; стоји иа путу,, једва се види, а не зна шта је. Хтеде га петом прегњавити; но на његово чудо, та се ствар наду, и постаде двојином већа. У љутњи Алкид плане. и почне ту ствар штапом ударати. Погледа, она још страшнија постаде : дебља, надува се и расте; па најзад. сунчеву светлост заклопи, а Алкиду пут закрчи. Ои баци свој штап, и пред овим чудом стајаше укочеп и само се чуђаше. На мах, јави се Атина, па ће му рећи: „Не мучи се узалуд, брате мој, Овоме је чудовишту име: Раздор и неслога. Кад га не дираш, једва га оком нриметити можеш; но ко се усуди да се с њиме у коштац хвата, оно од свађе још више дебља, и порашће као планина". 59 Анелес и мало магаре. Које самољубљем заражен, тај је себи самом и у ономе мио, у чему другима смешан изгледа; — он се често оним ноноси, од чега би требало да се стиди. Једном, сретне се Анелес с магаретом, па га позове к себи у госте. Магаре од радости игра ! а хвалом целој околној шуми досађује, па ће рећи зверињу: „Ала ми је тај Апелес досадан; нросто ме је намучио: где год се с њиме сретнем, непрестано ме зове у госте. Мени се чини, другови моји, да он намерава снимити с мене слику Пегасову". Ту негде близу деси се Апелес па ће магарету рећи: — „Не, вараш се моје драго магаре! ја сам намеран да малам суд над Мидасом, 1 ) 1 ) Мидас је био Фригиски цар, па је спорио и с Паном — богом поља и чобана, ко је бољи вештак од њих двојице у музици. За судију одређен је Аполон — бог дана, вештине, књижевности и медецмне. Аполоп је дао првепство Папу , а Мидасове уши претворио у магареће. (прича из грчке митологије).

56*