Просветни гласник

МОДЕРНА НАСТАВА

овој ствари, као СтиФенсон, који се у теорији жељезнице ограничио просто на средњу брзину воза од десет енглеских миља на сат, јер да је узимао више, практичари би га сматрали као Фантасту, и не би га хтели чути. Резултати су показали у овој прилици важност практичких ногледа. Шта ће ноказати у случају о коме је овде реч, за сада није нужно да се предвиђа; али ја ћу вам искрено рећи, да су се ова два класична језика како ваља нредавали, не би било нужно да се смањује број њихових часова, те да се даде више времена и места другим гранама знања које ваља уводити. Допустите ми да кажем неколико речи о чудновато скученој оцени, а на име, о границама и снособности једног људског ума, колико је снособан да научи и асимилише знања, оцени која се оснива на нрећутној претноставци, да он нрима у себе само толпко колнко може да садржи. Такав један узан појам не само да изоначава замисао о самом образовању, већ још помрачава наша предвиђања о прогресу човештва у будућности. Кад би услови нашег живота били тако рђави, да један човек не би био у стању да научи више од једне ствари, онда шта би било са људским умом у току све већег нагомилавања Факата и гранању знања ? У свакоме нараштају данас брже него икада све више се шири тежња, да свак треба да има што већу дозу звања. Сваки део науке толико се нуни детаљима, да онај који мисли да их све проучи, мора све више сужавати свој делокруг посматрања. Вештине и науке увек ће напредовати поделом на гране и гранчице, ноделе и подподеле, док удео сваког вештака. и сваког научника не буде према целини људског знања оно што је удео радника који се занима прављењем главица на чиодама, према колосу модерне индустрије Зар би се могло допустити да човек, једино ради темељнијег иознавања тако минималног дела, остане незналица у свему осталом? Какав би онда био његов позив, п на што би он служио у свету ! ? Његово стање у томе случају бидо би горе од стања простог иезнадице. ИскуствомЈсе доказује да нема ни једне студије, да не постоји ни једна врста рада, на коју се човек искљувиво одаје, без обзира на све остаде, која не би скучила и изоначила умне способности и

створила у човеку предрасуду посебну тој врсти рада, поред општих предрасуда, воје собом повлачи свако искључиво и једнострано занимање, нротиву широких погледа, а које долазе што човек тако остаје у врло узаном кругу мисли, не могући да схвати значај принципа. Отуда по готову би се могда очекивати још већа скученост и неспособност човека у схваћању начела што је внше н компликованије, просто за то што се навикао на занимање ма лих н незнатних ствари. Али та нам опасносг још не прети ; за сада нам није стало до нредвиђања тога зла. Највећа моћ развитка интелектуалне снаге не састоји се у тековипи циглеједне врсте знања, већ у комбинацији једне иди више врста знања са општим знањем. Реч ошнта знања није израз несхватљив и неодређен. Један узвишен научник, човек чији списи чине важан део наших универзитетских студија, архијепископ Уетли (\Ућа11еу), врло је добро одредио тај појам. Опште знање о неком предмету, вели он, састоји се у познавању његових првпх истина, а то не површно, већ дубоко и прецизно, тако да се из њега може извести права идеја о његовим главним прпнципима. Што се тиче споредних детаља, треба их оставити онима који их истражују за неки стручан рад. Између те врсте познавања већега броја предмета и познавања носебног неког нредмета у мери у којој то могу желети само они којима је тај предмет главно занимање, не може бити никакве противности. Тек спајањем те две врсте знања стварају се збиља образовани људи, образују се култивисани умови, од којих сваки постаје научен својим властитим испитивањем и тековипом правога знања; и на тај начин познајући у већој или мањој мери остаде предмете, може лако у свакој придици да се разликује и оцени знање стручњака. Не треба да ценимо тако мало дозу знања, помоћу кога можемо да оценимо, коме нам се ваља обратити да наше знање увећамо. Кад елементарни појмови најважнијих наука продру у масу општим образовањем, онда они који су у тим наукама достигли врхунац налазе способну и спремну пубдику да цени њихову научност, па ако је добра да је прате. На тај начин стварају се снособнп људи да руководе јавним мишљењем и да га воде напред путевима ирактичког жи-