Просветни гласник

М 0 Д Е Р а А

Н А <■ Т Л В А

515

је изазвала крајности у суиротном пранцу, као што се на пр. огледа у нознатнм покушајима Унљема Хамилтоиа. Логична пак вредност експериментадних наука релатикно је нов иредмет , а међу тим умна дисциплина коју иомоћу њн\. добијамо пзвесно је најбол^а од свију. Оне нас уче и навпкавају да правилно и тачно отирављамо нослове свакндашњег живота, но које у ствари већина нас отнравља рђаво Свп људи не претендују да ,су логичари; али свп претендују н Фактички иокушавају да изводе закључке из свога искуства, па ииак једва се иалази један човек, међу оним који ннсу вичии наукама, који зна Јнта је искуство и како га ваља тумачити. Нека се деси какав нојав један пут или дка иут, и нека се одмах за њим јави толико пута другн неки појав, многи ће мислити да у томе нмају искуства, и биће готови да вам нротумаче како је први појав узрок другога. Кад би они само знали колико се тражи обазривостп у сваком научном искуству, како се пажљиво комбинишу споредне и разноврсне нрилике да се отклони свако страно мешање, нли кад већ не могу да с« отклоне акције које ремете ред у раду, како се употребљава највећа пажња да се измери њихов утицај и да се сазна колики удео треба одредити томе утицају, просто за то, да би се знало, је ли цео резултат производ акције која је сама предмет искуства; ако би се човек чешћеподухватао да испуни све те услове, многа мишлења изгубила би у очима публике свој глас у изношењу ексиерименталних доказа, многи оишти изрази које свак употребљује не би имали ауторитет који већ имају. Требало би нам у том случају отпочети постављањем основице правом експерименталном знању у стварима о којима свак подједнакнм убеђењем доказује за и против, у којима свак заузима гледиште, више према свом интересу и нредрасудама него према очигледности доказа, На пример, они који се баве изучавањем иолитике, која се може уврстити међу експерименталне науке, унапред знају да се неносредним искуством у томе не може добити важан закључак у нрактичкој цељи, да се њиме могу само потврдити, и то још непотпуно, закључци резоновања. Узмите коју хоћете активиу силу у политици, узмите на пример енглеске слободе, или слободу трго-

вине: како бисмо сад знали да су те силе били главни узроци нашег народног благостања и напреткаГкад у њима не бисмо могли открцти никакву јачу тежњу за остварењем тог напретка V Кад за оцену тога не бисмо имали ништа друго до оно што се зове наше искуство, могли би приписивати тај напредак стотинама других узрока, а прави узроци могли би нам остати у толикој мери ненознати. да би их ми сматрали као сметње напретку Свака права нолитичка наука у извесном иравцу наука је а рпоп по што се њезини нринципн изводе нрема Фактпчним тежњама, тежњама нознатнм, било нашим општим искуством о људској прпроди, или аналитичном студијом историје, посматране као прогресивне еволуције догађаја. При изучавању политике тражи се дакле да чоиек споји индукцију и дедукцију, и да је подједнако вешт и способан у једном н другом начину испитивања. Студијом с једне стране математичких наука и њихових примена, а с друге опет наука експериментних, ми снремамо земљиште за велике умне творевине, вежбајући се у врло карактеристичним случајима и упознавајући се са најсавршенијим обрасцима. При свем том, нримери и обрасци у великим, као и у малим стварима. нису довољни, нама још треба правила. Као год што граматичка правила не могу бити излишна и при најјачој навици на тачан говор и писање при изучавању каквог језика, тако исто најнотпуније знање из наука резоновања и искуства (математичких и екснерименталних) не ослобођава нас од учења логичких правила. Узалуд ћемо слушати најбоље начине резоновања, узалуд ћемо гледати нримере највећег искуства кроз цео наш живот, то просто угледање не ће нас научити да и ми тако радимо: за то треба озбиљно посматрати начпн на који је човек стекао та два драгоцена елемента свег људског знања. У апстрактним предметима много је више човек изложен да се лати рђавих место добрих ствари него у чисто механичниљ Обележити разлику која постоји између аихјесте задатак логикеОна поставља опште принципе и законе за истраживање истина, услове који, на страну крајња цељ која се тимежели ностићи, треба да су збиља посматрани, ако је ум добро извршио своју Функцију. Логика је интелекту-