Просветни гласник

516 модернл ална допуна математичких и природннх наука, Те науке представљају практичку а догика теориску страну, две стране које се могу сматрати као лице и наличје једног истог нредмета. Л.огика износи приндипе и правила која се примењују у домепи математичннх и нрнродних наука. Логика као наука обухвата два дела: резоноваае и индукцију. Прво нас чува да не паднемо у погрешку кад дискутујемо на основу премиса; друго, кад изводимо закључке на основу посматрања. Резоновање је много старије од индукције. јер је оно у ужем смислу речи много лакши начин испитивања; и отуда се у науци која оперира једино резоновањем, као што је теориска математика. далеко измакло, док иауке посматрања још остају у грубом емпиризму. Научници су прво схватили и систематисали принципе резоновања, па и данас се силогистичка дедуктинна логика лакше прилагођава нижем ступњу образовања од индуктивне логике. Начела индукције не могу се разумети без претходннх студија индуктивних наука, док се у дедуктивној или логици резоновања, коју је досга усавршио још Аристотел, чак не тражи апсолутпо знање из математике, о чему нам даје довољно примера и доказа практика свакидашњег живота. Ја бих смео рећи о логици, па ма се она морала огранпчити на логику простог резоиовања, на теорију имена, поставака и па силотизме, да ни једаи део интелектуалног образовања није важнији од ње, а међу тим ни један у њему не заузима мање места од логичних студија. Управо њезина је употреба у главноме негативна; њен задатак не састоји се толико у томе да нас научи правнлно мислити колико да нас спречи да не мислимо рђаво. У чисто умним делатностима у толикој је мери човек више изложеи да лута но да иде право; и најсилнијем уму савршено је немогућно одржати се на правоме путу друкчије до да живо мотри на сваку могућу странпутицу, н да бележи све попречне стазе које би га могле завести: да се слободно може рећи да је главна разлика између логичара и другог човека у томе, што ирви мање лута од другог. Логика. нам показује све путеве који, полазећи од правих премиса, воде нас погрешним закл.учцима. Својом аиализом силогистичке ме-

н а с т а в а

тоде и облицима којима се служи при излагању лравила резоновања, она нас оспособљава да се добро чувамо соФизма који се лако поткрада у резоновању. Кад се узме на ум како је проста теорија резоновања и како се за кратко време могу научити њезини принципи и иравила, ја не могу да извиним оне који се у томе показују немарни, тврдећи да они у својим умним радовнма успевају и без тога. у 1 огичним знањем разгоне се мрачнн и збркани појмови, растурује се магла која обавија наше знање и одржава нас у заблуди да као нешто знамо, док у стварн мн не знамо ништа. Не треба да се поводимо за оним немим гигантима који стварају велика предузећа не знајући ни сами како, који улазе у највеће тајне без икакве обичне помоћи, који не могу да протумаче како долазе до закључака, па по том ни да докажу њихову основаност, Може да буде и таквих људи, као што их има глуво-немнх који су врло способни у неким стварима; али то није никакав доказ да су нам и органи говора и слуха излишне моћи. Ако желите да опробате тачност ваших мисли, покушајте да их изразите речима, па ћете видети да ћете при том спонтано употребити логичне Форме. Догика нас принуђава да Формулишемо наше мисли у разговетне поставке, а резоновања у правилне прогресије, — помоћу ње ми сазнајемо све прећутпе претпоставке на којима деламо, и које ако су погрешне изопачавају целу нашу радњу; учи нас како ћемо да обухватимо цео обим неке доктрине којој нас извесан ток резоновања може повести; на послетку приморава нас да тачно и с преда носматрамо уилетене премисе, и да у себи решимо да ли их можемо усвојити. Придржавајући се логичких правила, ми смо у нашим мишљењима доследни себи самоме и према другима; она нас упућују да мислимо јасно, па ма нас и не научила да мислимо правилно. јер заблуда може бити тако исто доследна и систематисана као и истина, ма да то није најобичнији случај. Велика је корист кад човек види чисто и јасно иринципе и консеквенције које треба да усвоји осим ако не одбаци мишљење које их садржи; и онда увиђа погрешку, па изводећи је у свима њеним консеквенцамл ретко кад да се не убеди, јер тим путем наилази на већ призната и допуштена Факта.