Просветни гласник

МОДЕРИА

Н А С Т А П А

517

Многи ће вам рећи да логика не пружа никакву помоћ нашим мислима, и да се човек не учи мислити по нећ скованим логичним правнлима. Без сумње правила без практике не воде далеко; али ако се правилима не би усавршавала практика мишљења, ја бих онда рекао да је логика једина између осталих тептких дела човекових где бнва тако. као што се наводи. Човек се практиком учи да струже дрва, али за то има правила основаних на самој природи радње, и ако му се одма не ггокажу, оп ће стругарати рђаво све дотле док их сам не пронађе. А чим већ постоје два начина, добар и рђав. између њпх мора битр и разлике, и она треба да се одреди. Сад кад се она обелодани и искаже речима, човек добија правило које му је упут у раду. Ономе који мрзи правила, рећи ћу: покушајте да што научите без правила, па ћете видити да ли ћеге успетп. А онима којн олако узимају изучавање логике у нашим школама, казаћу: потрудите се те је научите; то ћете иостићи за неколико недеља, и видећете колико ће вам помоћи у расветљавању ваших умних напора, чувајући их да не улете у помрчину највећнх заблуда. Сви који су се одиста научили, то волим даверујем, и који непрестано култивишу свој ум, осећају њезине благодати, осим ако нису поплашени каквом нредрасудом,' или да не гледају, као што смераху неки узвшнени мисленици прошлога века, у Инглнској и Шкотској, да сузбнју претеране сколастичке тежње не толико у погледу саме логике, колико у ногледу самог начина логичког испитивања. Унотреба логике треба да се још више цени, ако човек у њој добро схвати принципе нндукције као и дедукције. Као што нас прва чува да не паднемо у рђаве=дедукције, тако исто друга нас заштићава од рђавих генералмзација, много горе и веће погрешке у које човек лако пада. Ако се људи лако варају изводећи закључке из какве опште поставке на другу, још лакше се они дају иреварити тумачећи своја и туђа иосматрања. Ни у чем се лакше не огледа толико неспособност једног неизекспериментисаног ума, као у извођењу општих закључака из свог властитог искуства. IIа и култивисани умови, кад се њихово знање ограничава на какав посебан предмет, не обухватајући ошпте индуктивне принципе, не остају на правоме путу испитивања, сем ако

се не укажу са свим повољне прилике да иотврде своје закл.учкб Фактима. Толико је пстина дајесама практика, па ма била најбоља, недовољна у испитивању и истраживању истнна, да се наведенн појав често дешава највећим научницима кад се усуђују да у неким стварима, у којнма се Факта не дају контролисати, изводе закључке на основу свог експерименталног знања, пли кад се упуштају у генерализације. у којима би им се јачом теоријом индукције откриле голе хипотезе. Беконова је главна заслуга што је увидео нужност нравила и што је у великој мерн схватио нрави њихов карактер. Недостаци његовог појма беху од оне врсте недостатака који се не избегавају, до год су индуктивне науке на првоме ступњу развића, и док још на том нуту нису учињенп највећи умни напори. Али, по што Беконова замнсао беше непотпуна и брзо је превазилажаше практика, његова теорпја не поче одмах јаче да напредује но тек после једног или два нараштаја, нарочито под имнулсијом коју јој дадонге два одлична мисленика, прави накит шкотских уннверситета, Дугалт Стјуарт п Браун. IV. Ја сам изнео у кратком прегледу користи знања физичких и нриродних наука по образовање. При свем том што се за култивисање неких наука тражи сва јачина и обилатост зрелог ума, ииак ко мисли да се на њих са свим ода, може отпочети да их студира ступањем на университет. Међу те науке спада Физиологија, наука о законима органског и анималног живота, а посебно наука о структури и функцијама човечијег организма. Дубоко знање из те тешке материје не може се стећп у младости, нити оно може састављаТи део општег образовања, но ипак знање њезиних првих пстина не би требало да буде искључиво занимање једне проФесије. Научно образовање, на страну његов нроФесионални предмет, само је спрема за бољу оцену људи, њихових потреба и интереса. За тај највиши позив саме студије, Физиологија ј%-.веома корисна, јер је њезин предмет сам човек, тај комплексни и многоструки створ, којега особине нису независне*од прилика, ни непроменљиве према времену, као особине елипсе и хиперболе, сумпора и ФосФора, већ