Просветни гласник

*

522 м о д е р н л

њима о којима влада највећа разносгручност у мишљењима људи подједнаке способности и напора за постизање праве истине. Баш та несугласица налажс савесном наставнику да се уздржава од наметања свога мишљења младим и још неразвијеним умовима Ђаку не би требало говорити као да је његова вера у напред изабрана, већ му ствар тако представљати као да би он сам требао да је бира. Разне државне или слободне цркве могу се у неколико и оправдати у предавању својих доктрина новим нараштајима које угледају света у њиховој средини; то је њихов нарочити задатак. А задатак једног уннверситета у томе погледу са, свим је други; он се не састоји у томе, да нам се на университету предаје у име неког ауторитета или власти. у шта треба да верујемо а у шта не, нити да нам се намеће неко веровање као дужност, већ да нас помогне и упути, како би се наше веровање образовало према начину који најбоље годи достојанству интелигентних створова, који по сваку цену истражују истину, не уступајући ни пред највећим тешкоћама, само да би се оспособили да их решавају. Ја не тврдим да се један университет своди на ништавост, кад се на њему угушује слобода мисли и дух истраживања, јер пајслободнији мислиоци излазили су по некада из најскромнијих семинарија, Велики хришћански реФорматори образовали су се иа католичким университетима; скептичке Француске философс васпитали су језуити. Ум људски нагне по некада на једну страну у толико чешће у колико се човек ревносније усиљава да га скрене на другу. Али университети не постоје за то да се слушаоцима даде једностран правац, да их они, тако рећи, отисну на једну страну, па ма то било на страну добра, због сувишног зла на другој страни. Университет треба даје уточиште слободних спекулација, и што боље Оуде одговарао своме задатку у свима ногледима, извесно ће се тиме више приближавати ономе што одиста треба да буде. Стари енглески университети данас врше боље свој задатак него што су га икада вршили. Док некада изгледаше само да постоје да угушују слободу и самосталност мисли, и да ограничавају индивидуални ум и свест, дотле су они данас велика огњишта слободног и озбиљног истраживања. Мисленици који у-

н а с т а в а

нрављају тим старим семинаријама приметили су, да снречавање слободног развитка умних снага значи ни мање ни више до одридање своје најлепше особине, то јест давања доброга лравца тим снагама, Одавање извесног поштовања и указивање признања. бар привремено, колективном ауторитету наставника, лепа је ствар од стране младих људи, и еа свим одговара њиховом уму ко.ји се тек развија. Али, ако нема колективног ауторитета, ако су проФесори тако иодељени и расути у својим мишљењима, да се свако оно мо?ке препоручити као од каквог ауторитета, и да ни један наставник не може претендовати да их споји уједно, онда дакле, увиђајући да по слободном кретању разума можете имати какву нобуду да измените ваша мишљења, треба, па ма шта радили, да по сваку цену ризика очувате ваш ум слободан и отворен, и да никако не изгубите слободу мисли. Они који се од вас одају на духовне проФеснје, управо су принуђени да одрже и очувају неке доктринарпе стране, јер ако их стану одбациватп, ништа их не ће моћи оправдати да остану у положају у коме би проповедали против свог убеђења, Но гледајте ге употребите сав ваш утицај не би ли свели на што мањи број те доктринарне принципе, Не би ваљало да људи буду јогунасти и против свог убеђења, да не чују прекоре кој л им се чине, подржавајући при свем том веровања која не 1,'споведају у свему, Тако исто, не би ваљало да они који часно желе да промене по нека своја религиозна мишљења, буду за хатар њиховог поштења, лишени удела у народној духовној настави, за коју су може бити веома одарени. У нашем веку све више се маниФестира тежња да се напусте, или бар олабаве, просте Формуле, да чланови веровања, изгубивши своју првашњу крутост, постану гипкији. Раскидајући по мало границе ортодоксије, та тежња свакоме налаже да сам себи трасира пут у веровању. Тиме се као мало доводи свест људска у забуну, али ја опет остајем на страни духовника који воле да остану у крилу народне цркве све дотле, док не дођу у оиреку њезини чланови и конФесије са њиховим разумним тумачењем, па ма га свак и не усвојио. Ако би цртсна била напуштена од свију оних који тумаче са свим слободно и