Просветни гласник

521

домашаја јавног васпитаља и не може се подврћи његовом контролисању. Само на нашем огљишту, у нашој породицн, ми добијамо право морално и верозаконско васпитање, а друштво, разна мишљења, осећаји, средине у којима се крећемо, допуњују га и мсњају, по некада га упућују на боље, али чешће на горе. Главни задатак университетских студија састоји се нарочито у развијању и спреми интелектуалне стране човекове. Један университет постоји у тој дељи, да увек држн сваком нараштају отворену ризницу нагомиланог блага људсвих мисли. У том низу мисли, што је веома важно и неопходно, университетске студије треба да покажу свакој генерацији шта су људи у опште, њихове отаџбине посебно, као и највећи и најгенијалнијн умови, мислили о великим питањима морала и религије Требало би увестн, а већ и има на већини университета, катедре моралне филосоФије; само ја бих желео да предавања из тог предмета буду мало друкчаја од иредавања на која сам наилазио на университетима у опште. Ђак би требао да се упозна са главним ирпнципима свију система моралне ФнлосоФије који су изведени у практици: перипатетизмом, епикуреизмом, стојицизмом, јудеизмом, христијанизмом у његовим разним начинима тумачења, различним у толикој мери у којој се разликују и доктрине тих примитивних школа; и он би требао да слуша све што се може рећи о њима. Тако исто ученику би требало изнети разне типове добра и зла који су се узимали за основ моралу: општа корисност, природна нравда, природно право, морални осећај, начела практичког разума и остало. При излагању тих система, задатак ироФесора није толико у томе да држи страчу једном само систему а да побија све остале, колнко да упућује ђаке у истраживању, да им покаже како су се одомаћила и одржала иајкориснија правила владања по човештво. Сваки од тих система има по неку своју добру страну; нема ни једиог из кога нристалице других система не би имали но нешто научити; нема ни једног који не би био инспириран ашвим осећајима, ма да мало нејасшш, какве важне истине коју тај систем подржава, а која се у другим системима превиђа или се никако и не цени. Тим не ћу да кажем да проФесор треба да потпомаже скептички екПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК 1890

лектизам Одређујући свакоме систему место које му одиста припада, гледајући да изводи све могуће закључке, ја никако не мислим да му треба забранити, да најбољим доказима подупре систем који му изгледа најбољи. Сви не могу бити истинити; али који су погрешии у теорији могу садржавати посебне истине, веома потребне да се допуни нека теорија. У томе, као ни у предметима о којима сам напред говорио, његов посао није да намеће ђацима своје властите оцене; проФесор треба да се ограничи на то, да расветли и извежба моћ оцене својих ученика. Тај низ мисли, ако га не прекинемо, провешће нас кроз лабиринат супротних идеја у у ко]е улазимо, пристунајући великоме питању о односу .образовања нрема вери. Једино верозаконско и истински корисио васпптање, као што смо напоменули, добија се из детињства у породици. Јавно и социјално образовање. осим примера извесног тона у коме се исказује поштовање, и осидг осећаја јаче дужности у свима стварима, једино се готово у том погледу ограничава на религиозно знање, но и то је од велике вредности. Не ћу да улазим у то питање о коме се водила тако жива распра пред прошлим и садашњим нараштајима, а на име: да ли треба да се вера предаје или да се никако не предаје у школама? Тај је предмет колосалан, и мишљења су о њему веома подељена. У тој контроверси не изгледа ми да су се браниоци једне и друге стране отресли оног старог мишљења о образовању, то јест мишљења по коме треба предавати догматично и ауторитарно све оно што наставник нађе да је добро и истинито. За што се пред ђака не би изнело озбиљно испитивање религиозних појмова, да се он Фактички унозна са једним тако важним делом људске мисли и умним радовима минулих иараштаја, а да за то опет не усиса догматично нредавање какве цркве или секте, па ма која то била? Верозаконска настава хришћанства чини ми се најбоље би годила университетским предавањима; то би било у неку руку предавање црквене историје. Ако и у нредметима са свим научне извесности настава треба и да покаже начин на који су добијени резултати, и да предаје саме резултате, ондајош с већим разлогом тако треба да буде у пита66