Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

мачку синтаксу, а не овако, кад му је све готово и он треба само да изнађе у речнику речи. Ако се баш хоће, да се ученику олакпха труд (што ја мислим да не треба), онда се сваки пример мора чисто српски казати, а у загради или примедби напоменути како се то преводи. Можда ове поступноети нема ни у „синтакси" пишчевој, па су оволике примедбе морале доћи, јер су примери према њој удешени. Неки су примери рђаво казанп н. пр. Који је наискренији од твојих иријатеља ? — Ви, децо, будите иослушна својим родитељима ;аошто гвожђе у води аотоне, то је оно теже од воде ; — Војници иравцше ровове... и т. д. а код неких се не зна шта се хоће њима да каже, н. пр.: Од вештака се само вештина поштује. Не зна се или вештаци поштују само вештину или „вештину поштују само вештаци. с< — Трговци се често возе из Београда у Ниш; реци ми којом приликом, водом или сухим ?;Школа ослобађа људе од трудног учења; Узносите бога, ви мора! — Наше понашање треба да је божијој заповести примерно и т. д. У речнику има оваквих речи: ласкало: <1ег бсћтетсћеег, свет ћеШ§', велелепан, раасћистинитост ^аћгћеИ, примеран, ап§егаеззеп, и т. д. даље : од горе користовати, борбу био, а матицу зове краљица ачела и т. д Где су у српском две речи а у немачком једна, у речнику ставља обе азбучним редом по првој речи н. пр. без циља 2 \уеск1оз, благодаран човек с1ег Бапкћаге и т. д. Еод глагола требало би ставити који падеж захтева ако је различно од српског, а то није нигде учиињено. По негде има и граматичких погрешака.

И ако је српском језику и литератури дато у програму толико места, колико према осталим предметима нигде у других народа, опет се код нас чу.ју оправдане жалбе, да иаши ђаци, и кад сврше гимназију, изнесу врло слабу спрему из матерњег језика, п ие могу да искажу писмено ни најобичније своје мисли. Поред осталих томе је најглавнији узрок што настав. осталих предмета не обраћају на српски језик нимало пажње. Они се махом задовољавају тиме ако виде да ђак разуме и зна њихов предмет, а како он то своје знање исказује

ништа их се тиче. Докле се год буде тако радило, успех из српског језика не може бити добар, на ма колико се сам насгавник српског језика трудио. Њему мораЈу помагати сви наставници а наставник каквог страног језика треба да му је десна рука, Учећи страни језик, нарочито синтаксу, ученици увиђају разлике између српског и н. пр. немачког. Тиме се утврђују у сноме језику, и само ће онда научити и страни, ако узнаду разлике између њих. За то сам мишлења да се ови „Примери", ако их Гл. Просв. Савет прими за школску књигу, прво исправе по овим напоменама, па тек онда предаду у штампу. • 25. априла 1889. год. У Београду ЈБуб. СтојановиБ. Савет је с 4 против 4 гласа одлучио : да се рукопис „Примери за немачку синтаксу" од г. Мите Живковића проФесора, не може нримити за школску потребу. Г. г. реФерантима је одређен хонорар и то : г. Владимнру Малини педесет (50) динара, а г. Љ. Стојановићу двадет (20) динара. С овим је свршен овај састанак.

САСТАНАК 424-ти 22. Невембра 1889. г. у Београду. Били су : аредседник Ст. Марковић.; редовни чланови: Јов. Ђорђевић, Љ. Ковачевић., П. Ђорђевић; ванредни чланови: Милован Маринковић, Др. В. Вакић, Васа Димић, Ђура Милијашевић, Стеван Предић., Возвидар Прокић и Љубомир Јовановић. Деловођа Мил. Марковић. I. Прочитан је и примљен заиисник ирошлога састанка. II. Прочитан је акат г. министра иросвете и цркв. нослова од 2, овог месеца ПБр. 19.060, којим се на основу члана 8-ог закона о уређењу Главног Просветног Савета, постављају нови ванредни чланови Савета на годину дана. Тај акат гласи: