Просветни гласник

ИЗВЕШТАЈИ НАДЗОРНИКА ОСНОВНИХ ШКОЈА

67

виши развитак Миого је боље и правичније јавна средства уиотребити на помоћ делому нодмлатку, него гомили осредњих талената да од њих ностану силом књижевници и уметници. — Према томе, велиеих гимназија и реалака треба у Србији да буде онолико колико, то изискује нрава нотреба и прилике земаљске, и ако их сад нема довољно на број, ваљв још неколике отворити а нарочито у Пироту, у Врању, у Неготину (овде реалку а онамо гимназије). Ниже гимназије иакваљало би све укинути и место њих подићи народну школу на 8 разреда, као што би и место нродужне школе требало по свима градићима (среским) и великим селима установити нар. школе са 6 разреда. (Види о томе више напред!) (0 ариџодном образовању). Држава је у пуном праву да захтева, нолико ће сав иодмладак да буде образован, и с тога се она стара да свако дете добије прилике, како ће се том захтеву државном одазвати. Кад би родитељи дечији могли и хтели сами своју децу ваљано образовати, или кад би држали домаћег учитеља, или кад би слали децу у добар приватан завод, или кад би мојли и хтели сами прив. школу подићи и издржавати, — могла би држава оставити одрешепе руке приватном образовању, но само с том погодбом, да потпуно одговара образованом смеру. Али како то тако није, нити има изгледа да ће икада бити, држава користећи се својим правом прибегава и принудним средствима, те неу. виђавне родитеље кажњава за неуредно полажење школе и за хотимичне изостанке од школе. Приватно се поучава у монархијама само владаочев син, нарочито ако је паследник, остала деца грађанска треба да нолазе јавне нар. школе. Шта ја у главноме замерам данашњем наст. „ирограму" за основне школе?

У наставнсм плану за основие школе у Србији стрпана су три предмета у „ Сриски језик ", — и то: „очигледна настава" | (вежбања у гледању, мишљењу и говору) читање с иисањем и наука о језику (граматика), а најчувенији сувремени педагози, иарочито пак др. Дитес, с којим се и ја потпуно слажем , захтевају да се та три предмета оделе једно од другог, поглавито пак „очигледна настава" да не сме бити иодложна и зависна од којег другог иредмета, но да се ггредаје као самосталан и засебан предмет у 1-ом и И-ом разреду са по 5—6 часова на недељу и да носи име вежбања у гледању, мишљењу и говору, а досадашњи називи да се изоставе, као : „очигледна настава", „настава. у мишљењу" и т. д. При учењу читања и писања боље је ствар краће објашњавати, ограпичити се на неколике напомене, а „очигледну наставу" обрађивати са свим самостално, засебио, независно од другог предмета, те ће ствар бити и много лакша и много простија, само што за то треба имати вештине. Као што су безразложни други којекакви манири, исто се тако не да оправдаги ни то, што 'се „очигледна настава" спаја с читањем и писањем или што им је подложна и од њих зависна. И ако је метод нормалних речи најбољи начин учења читања с нисањем, ипак није са свим довољан за „очигледну наставу« ни онда, кад би се највештије изводио и извришвао. Таква је „очигледна настава" увек нешто усиљено, неириродпо и самовољно, ма је обрађивали и најискуснији, најувиђавнији методичари, а мимо то не може испунити ни свих смерова који се од ње очекују. Коменски је први иоказао, шта је задатак, шта смер и грађа, „очигледне наставе", Грасман је то све најбоље и најтачније изложио и разложио. И Дистервег и др. Дитес изречно признају, да је Грасман израдио најбоље и