Просветни гласник

23

д>ење, с којим се ишло у сусрет ведријој будућности. Док су се западни народи с овако ведрим изгдеднма праштади са средњим вековима, улазећиу ново доба. —дотле су Истоку, а посебпце бадканским народима, откуцавали часови политичке смрти. XV век је затекао балканске народе у агонији. Да се зауставимо мало на овој супротносги. вредно је и — поучно је. И на Р1стоку се у ово доба води борба као п на Западу, али го није борба за остварење новнх идеја, за стварање нових иогодаба животних — нпје борба за нанредак. већ борба за оистанак. Последњи моменти те борбе, која се почела још крајем XIV века. завршили су се почетком друге половине XV века на потпуну пропаст хришћанских народа, који је. остављенн без помоћи, водише на живот и смрт. Пад Цариграда 1 453. године, који обележава на Западу доба јачега умнога подета и рада на ггроучавању класичних литература, био је самртни ропац не само остатку некада силие византијске имперпје, него и остадим народима балканског тропоља, који нечувеним жртвама и беспримерним јунаштвом очуваше дотле неку сенку самосталности. Године 1459. заврши свој државни живот Србија, а 1463. п Босна. Оста само још -кршна Црна Гора, део некадање Зете. да чува да се не загаси огањ на огњишту српске сдободе. Исдам је славио своју победу. Цело балканско полуострво потпало је под његову власт. Хрншћански народи, а нарочито Срби. показали су у тим носледњим данима, вођени .вубав.ву према својој отаџбинп н својој вери. н сувише примера беспримерног јунаштва и јуначког самопрегоревања, ваљада само за то, да нсторији г 10га доба, која је, — како вели Мијатовић —- историја борбе живих а смртних људи топлога срца с Фаталношћу хладном и бесмртном, даду више трагичности. Нису Срби Турцнма по/дегли, него је нодлегао Византинпсам Исламу. То су два противника, који су ову борбу водили. /Калосна је то алп истинита чињеница, вредна за размишљање и поуку. јер масом примера поткрепљује основаност тврђења. да се народи могу правплно развнјати само у правцу, којп је обележен њиховом целокупном прошлошћу и особинама њиховог духа .народног.

У овој борби противу Ислама ниједан народ балканског иолуострва није имао више учешћа, није иоказао внше примера светлог самопрегоревања у борби н дипломатске окретностп у нолитици, него лн српски народ. Све главније борбе. вођене у намери да се устави бујица османлијске поплаве, водили су Срби. У овим је борбама највише српске крви проливено, највише српских мајака закукало, највише српских сеја у црио завијено. Иа се ииак, уз пркос свему јунаштву и жртвама, та борба свршпла победом Ислама, а пропашћу Срба и остадих балкаиских народа. Поред све Фаталности, која је бида у тим тешким данима верна пратиља српскога народа, могу се опет пропасти његовој ухватитп узроци природни и дако објашњиви, јер истичу из самога система и правца. којим се дотле кретао живот српскога народа. Не одговарајући ни у колико народним нам тежњама и потребама. тај је систем иучинио, да је историја борбе нашега народа са Псдамом изгледала, по речима г. Мнјатовнћа, као «рвање мдадог једног живота у гломазиом, тешком окову, издомљеном оклопу, с непобедном, неизбежном смрћу." Да загледамо избдиже у исторнју ове борбе, која је не само иоучна него н врло потребна, да се како ваља проуче и разумеју књижевнинојави н правац њпхова развијања у XV веку. Занети својим пословима, а испуњени мржњом према хришћанима, који не признаваху католичку веру, заиадни се народи нису ни мало обзирали на навалу која је Европн претила са Истока. На све молбе. које им се управљаше са Истока, осташе хладни. А папа Гргур VIII чак је јавно исповедио, да је боље да један народ нотиадне под владу Ибдама. само да није под владом источних. православних хришћана. Као да је ово мишљење дедила и сва Евроиа, која је за време крсташких ратова нлавила Азију, ({ "а сад је дошао ред — вели Бисопс1гау — да Азија плави Еврону, не наишавши ни на какав други отиор сем отпора мадених источних народа. и Мењају се времена. И тек кад османлијска си.ча закуца алком Западу на врата, увидеше западни католицн сву величину п страхоту онасности. Са предикаоница се, као некада за време крсташких похода, разлегаше проповеди — али