Просветни гласник

наука

И НАСТАВА

оне дођоше доцкан. Осмашпгје се беху јако учврстили на Балкану, а јаничарска спла. састављена из синова покорених народа хршнћанских. гласила се гхо свему свету. Једва је било прошло 100 година од онога доба, када први пут пређоше у Евро.пу, а Османлије, савладавши балканске народе, 1[адоше на Мохач. Пад Мохача стоји у узрочној вези са нропашћу српском иа Косову. Али то не могаху за времена опазити Фанатички католици; не даваше им њихова верска нетрп.БИВОСТ. Посматрајући ово нагло напредовање османлијско. и нехотице се намеће питање : откуда толнка снага Османлијама? Ако је до јунаштва, —- и Срби су га имали у равној мери; ако је до издржљивости, — Срби су је показали у пебројено прилика; ако се за Османлије вел и да су били млад народ — и Срби су тек стали на снагу, тек отпочели, тако рећи, историјски живот. ГГагде је онда пзвор турској снази, а српском опадању ? То је гштање, које мора интересовати свакога родољуба, поред тога што је оно од велике важности и за свакога, коме је стало до правилног схватања историјских догађаја. Најбољи и најтачнији одговор на ово питање дао је, колико ми можемо да оценимо, г. Ч. Мпјатовић. ;( Кроз Турке, вели он, дејствују два моћна начела. Једио је начело енергија младога и суровога племена једног, које тек излази на позорницу историје и које се радује изјавама снаге своје. Друго је начело Нслам." 1 А Пслам није само вера него је и политичко-војнички строј, којега је поглавар уједно и првосвештеник и коме је Коран устав. „Једини пбзив достојан човека, то је позив војнички. Једина вештина. која треба да се негује, то је вештина војничка. Молити се Богу и војевати за праву веру, то су две главне дужности по Корану. Мухамед допушта да се између те две дужпости, тако дубоке и озбиљне свечаностп. правоверни наслађава мплинама харема. Ово је вера која тако природно гове мрзостп на рад, .вубави к уживању. ратоборности н славољубљу младих а тоилокрвних народа." 2 ) Ко је год ироучавао историју осмаилијску, оиазио је да су онп доиста трнљнви. издрж') Ч. МијатовиА : »Иад Цариграда.* Годишњица Чупић. Задужб. III, страиа 78. -) 11)1(1еш, стр. 77.

љиви. лукави, окретни. неустрантиви; тим је духовним особинама Нслам додао иламеи Фанатисма, јединство и чврстнну организације. јединство дела и плана, јединство воље, савршену дисциплину, брзину н силовитост акције. Овим особинама богато одарени, Османлије не могаху бити подобни за усвајање културе, па, према томе, беху неподобни да постану носиоци какве било културне идеје. Алн, свесни своје снаге а запојеин слепим Фанатисмом, устремише се онн, наглошћу и енергијом којој се ваља дивити, на хришћанске народе балканског полуострва. коЈи почеше, један за другим, губитн своју самосталност, постајући прво васалима а затим робовима полумесеца. Нп Србп ни Грци ни Бугарн ие могоше одолетп силини ове бујице османлијске. Вредно је забележити, да Срби беху први који сташе на супрот продирању Турака. као што беху и последњи којн им подлегоше. Тежиште османлијског наиада бејаше управљено на Србе, којн показаше највише н во.ве п снаге п мушког ирегалаштва, да њихову ширењу на пут стану. На балканском иолуострву Турци су за више од пола века имали главну борбу са Србима. На крају крајева Срби су моралп подлећн јачој силн. А кад су подлегли Срби, Турци су се зауставили тек под Бечом. Срби су дакле били живи бедем, о који се тако дуго ломила сила османлијска. Кад се узму на ум с једне сгране брзина, којом освајаше османлијска поплава. а с друге стране нрпродни дарови, којима се одликоваше српски народ, и међу којима јунаштво, истрајност, оданост отаџбини и вери нису најмањи — онда је врло појмљива пажња, коју су сви историци поклањали истраживању узрока, са којих дође тако брза пропаст српској државн на скоро баш после оног ојајног периода. када славл>аше цветно доба своје снаге и моћи. Да ова иажња постане још већа. јако припомогоше страховпте последице по цео европски свег. које се показаше одмах после пропасти српске. Колико год се њих бавило било политичком било књижевном нсторпјом балканскпх народа, а иарочито Срба и Бугара, сви су они били сагласнн у мншљењу, да се грчко суседство штетно одазвало на судбину балканских народа, скренувши правац њнхова развића са природнога пута, којим га вођаху народни ногледи, тежње и потребе, једном

л