Просветни гласник

НОЛИТИЧКИ И КЊИЖЕВИИ РАЗВИТАК

речју дух народни. Т. Флорински мисли да -још до данас немамо доста ноузданих дата, на основу којих бисмо били у стању сазнати све изјаве византијског утицаја на живот и образованост српског народа. Он само толико признаје, да је «тај утицај у XIV веку био врло осетан; може се запазити и у економско-друштвеном устројству краљевине, н. нр. у пореској системи, у обичајима и дужностима краљевског двора, у законодавству светском и црквеном, у књижевности, ууметности, једномречју: у свима појавама, које су обухваћене појмом образованости." 1 ) Сви остали научници, који су се о овоме бавили, тврде да се у српском народу, под утицајем византинисма, развио такав систем уређења друштвеног и државног, који му је био по свему туђ. па нрема томе и штетан, јер «спољашња сила без унутрашње потиоре — вели Мајков — не могаше дуго подржати силу државну." 2 ) А мало даље наставља овако: „Србија, примивши сјеме државнога квара из Грчке средњега вијека, поче слабити ; и њезина се снага обрати на штету њој самој, и посрнувши један пут на Косову иољу, мало по мало стаде губити своју државну самосталност и допаде истијем азијатским дошљацима. Историја је записала, шта су Нијемци радили да ослабе Словене, по чему су их иокоравали ; али Грцн, досађујући Бугарима и Србима својим моралним, грађанским и државним кваром, нијесу тражили да освоје као Нијемци, него само да сачувају себе али не сачуваше ни себе ни Словена. Од њих дође и разви се у њедрима самијех Словена зло које учини те Словени не могоше уставити грдну силу, коју пусти Азија на Еврону, и сва три народа, грчки, српски и бугарски, готово у једно вријеме падоше од ње. ))5 ) Није ни потребно, а није ни место, да се упуштамо у потању анализу овога тврђења. За нас је довољно да констатујемо, да уза њ нристају сви бољи познаваоци историје балканских народа ; сви су они сагласни у уверењу, да је утицај Византије био штетан по политички развитак па, разуме се, и судбину нашега народа. «Стављена између :

1 ) Т. Флоринскгп : ГОжние Сламне и Визаиил во второи ј четверти XIV в., II, етр 32.

2 ) А. Мајков: Историја срп. народа, превео Ђ. Даничић, стр. 127.

3 ) 11ж1ет стр. 128 — 129. просветни гласпик 1891.

две ватре, Византије и Феудалисма, Србија није могла, подложна њихову тајном или јавном утицају. не иоколебати се и ') вели Григорович, а уза љ пристају Пипин. Рачки, Јиречек, Дринов, Мијатовић и остали. Оваква сагласност свих бољих историка у овом питању ставља нам у дужност, да се мало боље разберемо о свему, што је обухваћено речју Византинисам , не бисмо ли на тај начин докучили, откуда тако штетан утицај од једног система на политички, па с њим и на књижевни развитак нашега народа. Да се не бисмо на овоме питању задржавали витпе него што је потребно, послужићемо се речима познатог нашег историка, г. Мијатовића, који је боље него и један одговорио на питање : шта је византинисам. «Г1ромисао историјска као да је имала, вели г. Мијатовић, велики један план. Као да је хтела да покуша да види. шта ће на оној средокраћи између Азије и Европе, на оној земљи, коју заливају западне дажди, а тако топло загрева сунце истока, шта ће ту изнићи, кад се у дубоке бразде римских институција, а на утринама некадашње грчке културе, иосеје семе хришћанске науке." 2 ) Па шта видесмо ? У место обилате нлодовитости и дивне хармоније, у коју би се, божанском вером братске љубави међу људима, свела тоилина оријенталног срца и практичност римскога разума — никао је Византинизам, систем, у који је ушло : од оријенталнога руха неке Форме; од источне ФилосоФнје магловити окрајци празноверице и мистицизма; од римских институција, које претпостављају дух грађанске свести, одговорности и иницијативе, Форма и дух најгорег римског императорства, који искључују развитак индивидуалне слободе, у којој је извор културном развитку. «Вера хришћанска је у брзо постала то, што и црква хришћанска; а црква хришћанска се у скоро претворила у црквену хијерархију, чврсто организовану једну класу људи, која има своје засебне интересе; и која у место да води народ непосредно к извору евангелских истина, води га да клања и да целива мошти, тканице и разна оруђа. о којима калуђери казиваху да су прииадали људима, који су ] ) ЈВ. Григорович%: 0 Сербаи вт. сл отношешлхЂ ет> сосћднимг и т. д., стр. 9. 2 ) Ч. Мијатовић: Пад Дариграда. Годишњица III, стр. 79. 4

. ч