Просветни гласник

26

НАУКА И НАСТАВА

се посветили. Животворну истииу у науци хришћанској заклонише непровидним оградама празноверица, које је болесно уображење измислило.... Црквена хијерархија почела је да иде за политичким циљевима. Забацивши речи св. Павла: «Не будите људима робови — плаћени сте скупо, :,Ј она је : нашла за добро, да потпомаже институције 1 римског императорства. Императори пак са своје стране нађоше за добро, да потиомажу црквену хијерархију. Савез те две силе владао је стањем ствари до самога последњега часа. Пред њиме се свака индивидуална слобода гасила. Пред њиме је народ, као нека безвољна маса, падао у прашину, а за њим устајао, пљувао и зубима пткрипао. Тираније и ексилоатације одозго, мрзост и доста иодлости одоздо, у датим ириликама свиреиост и у горњим и у доњим редовима, лицемерство свуда и сзагда. Сиољашња глаткост и виткост, која има нешто гујиискога, замењује ираву иитомост. Фразе иокривају оскудицу идеја. Дух усиаван и разнежен; организам труо и изнурен. Себичност седа иа иресто јавног, оиштег интереса и, илаштем лажног иатриотисма сакрива своју ругобу 1 ) Бто то је византинизам, коме је најбољи представник Византија XIV и XV века. Ова је деФиниција византинисма тако погођена, она тако верно казује све што је тим појмом обухваћено, да јој се не може ништа, апсолутно ништа, ни додати ни одузети. Она је у једно верна слика стања, какво бејаше тада у Византији ; она нам казује, какве су могле бити идеје, које састављаху духовну атмосФеру, у којој се кретаху и васпитаваху ондашњи Византинци. Да оваква атмосфера није могла како треба корисно утицати на морално васпитање ондашњих Византинаца, врло нам је лепо показао В. Григорович: «Византинци, велн он, нису живели заједничким животом, нису се одушевљавали истим осећањима, него су, образујући се као соФисте, подражавали старима у грађанским — — — а у ствари су били пуни неке лажне мудростн. у којој је извор њиховој подобности, да своје користољубиве смерове скривају плаштем бриге о општем добру. Посред опасности, које су грозиле опстанку државном, Византинци су не један пут изневерили њене користи, поверавајући туђинцу заштиту своје отаџ1 ) Ч. Мијатовић, 1осо сН.

бине и заборављајући, да је сила државе у љубави народној према њезину опстанку и напретку. Према томе, одрицање иародности и истављање егоизма на прво место — то су главне црте византијске у доба турског упадања у Европу." 1 ) Такви беху Византинци и Византија, наша вајкадашња непријатељица и —■ учитељица. Наша јој је проиаст требала ради њезина одржања ; њу нам је она припремала својом политиком и — својим утицајем. Живећи непосредно уз Византинце, у непрестаном час пријатељском, час непријатељском сношају с њима, није могућно било, по општим законима историјским, а да се нешто византинисма не улије у државне и друштвене организме словенских народа на балканском полуострву. Организација црквене и светске власти, а уз то трговачки и други саобраћај били су путеви, по којима је грчки утицај улазио у Србију. На тај је начии и могло бити, да се у демократском српском народу, силом незгодних историјских прилика, које му је створио његов географски положај, развије такав државни и друштвени строј, који је освештавао начело неједнакости и начело засебних интереса нривилегованих класа насунрот маси народној, која је имала само дужности. Какав је био штетан утицај од овога по политичку судбину нашега народа, имали смо прилике да поменемо. И доиста. ако се пажљиво уоче и брижљиво проуче сви моменги народног нам живота државвог и друштвеног пре Косова, није тешко доћи до уверења, — које у осталом данас исповедају сви бољи историци, те се може сматратх као историјска истина — да је катастроФа на Косову само ириродан и неминован резултат штетног утицаја, што га је Византија имала на правац натпег друштвеног и државног развића. Овоме је утицају јако помогао и Феудалисам, који нам је опет са те стране дошао. На Косову није побеђен српски народ; на њему су се само показале штетне последице византинисма, који је крив и за то, што је наш иарод, у даљој борби, морао не про пасти, него за време подлећи јачој, организованијој сили. Ј ) В ГригоровичЂ: ор. с.Н., стр. 9., цитат у ПшшнаИст. сдав. литер., стр. 148.