Просветни гласник

58

КРИТИКА И БНБлИОГРАФИЈА

Две круне и два мача мисјим да значн што су турски султани били поглавари и светске и цркпсне власти, и један мач значн силу а други веру: јсдним су секли народе, и тако их уништавали, другим их нагонили да се турче, и опет их дакле уништавали. А седам бињиша шта вначе, не знам. У Турака јс био обнчај. да султан пагие и везире који се одликују у ратовима и освпјањима огрће црвеним бишишима, па да седам бињиша не значе седам држава или провинција које су Турци осзојили ? Стх. 9-11. Сан ааклени окруни Османа, Дарова му Ауну ка јабуку. Зло? а госта Евроии Оркана ! Стх. 10: »Османопу жепу (а кћср шеика Елебадија) Турци зваху п Камсрије — слична мјесецу; јабука овдје значи што и дар". Стх. 11. дОсманов син Урхан (г. 1326 — 1359) био је први турски владар који утврди своју власт у Езропи освојивши год. 1357. Галипоље и другс градовс близу њега." Из овога излази да г. Решетар под луном подразумсиа жеит Осмапову, и да је 11. стих узвик. Ја мислим да је сан дао Осману полумессц — нруну, зпак турски — а тај сан да је Јепропи дао злога госта Орканп, јер се услед тога сна оженио и сииа добио. И онда бих оваку интерпункцију ставио : Сан паклени окруни Османа, Дарова му луну ка јабуку, Злога гоота Европи Оркана. Стх. 19-21. Сјем Азије ђе им је гнијездо, Вражје илеме иозоба народс: Дан и народ ка.чо Луку тица! „И пароде је срећа дпла да их јачп иокорава као што јс (малијем) птицама досудила да их виша ;ћук) лови.« — На овако тумгчење мол;е човека павести онај 3. пад. Иуку : „тица је дана ћуку.« Али ја м."слим да је ово елипса, и да зиачи : вражјем племепу треба сваки дан по један иарод, као ћуку по једпа тпца. Стихови што иду потврђују ова.ј смисао. II према томе и овде бих изменио овако иитерпункцију : ВражЈе илеме иозоба народс, Дан и парод како ћуку тица: Мурат Српску и т. д. И г. Кирсте је овако разумео и превео ове стиховс, а г. Решетар му замера и предлаже ово Агсћју XI, 290). Стх. 43. Црни дане, а црна судбино !

»Видов дан (15 јула 1389), у који је дан била косовска битка. л — Ја тај стих овако разумем: Црни (несретпи) дане (који сам дочекао), а црна судбино (која си ме дала да ово гледам). Стх. 109 Пема аосла у илаха главара ! ,:,Страшлл1в главар неће ништа добро учинити." — Плах и страшљив није све једно. Стх. 143. Чудне иугике ваља мугикц главу ( (100 дуката, колико би платио за убијену мушку главу убојица кад би се нагодио с породицом убијенога." — Тако и г. Кирсте тумачи, али мени се чини да се ту не мисли баш на 100 дуката, него да она уопште ваља колико и један човек, кад би сс на пр. она покварила или изгубила, била би иста толика штета, као кад би нестало једнога човека. Стх. 203—204. (Наши цареви) Забацише владу и државу, За правило лудост изабрашс. »Мјесто да настоје како ће тто боље државом управљати и како ће је подигпути, српски владаоци лудо иајвише око тога настојаше, како ће показати своју побожпост градећи цркве и манастире и прилажући им богате дарове ; ту лудост, с које пјеснпк корн српске владаоце, у мпогоме и повијест потврћује". — Никано не могу веровати да је псспик назвао лудошћу зидање цркава, нити је истпна да историја то лудошћу назива. Стх. 237-238. Паде Милош, чудо витезовах, ЈКертвом на трон бича свијецкога. »Лгсртвом , своје љубави за домовппу, за коју се (узалуд) жртвова сили турској. 11 — Ие ћс бити да јс узалуд пао. Стх. 250. Седмоглава изиде аждаја. «Турци». — То се већ види да су Турци, али од куд уноређење са седмоглавом аждајом? Г. Кирсте помиње дапапа Пикола V. у својој були (1453) упоређујс Мухамеда II. са ссдмоглавом аждајом п:>. откривења Јованова. Могао 'јс владмка н пе знатн за ову булу, али биће да јс број 7 из открнвења имао неку улогу. Упор. Виђи врага су седам бињиша. Стх, 418. Наирависмо петнаест носилах «3а убијсне п тсшко рањенс." — Ја мнслим само за убијене, јср овде носила значе што и мртвац.

}