Просветни гласник

књиживне обзнане

чин из првог призора вели: „Па како би се од љих одржала мала Цриа Гора, којој нема помоћи ни од својега, јер је турски род, или од туђина , јер зч њу ие мари (ст. 38 — 42)?« Ако сам ја ово добро разумео, оида владина се не нада аомоКи од својих, јер су се истурчили. У стиховима владичиним те мисли нема. Оним стихом « Моје алеме сном мртвијем саав а" владика је мислио на Србе, који су у ропству а не на потурице. — У петом призору кад су дошле турске поглавице на договор: ,, Свак зна о -чему се управ ради, али нико нема срца да започне тешки разговор. Нааокон лунави кадија Медовић, који хоће да другијем чим забави главаре, иште да се помире хришћанске и турске куће. Између којнх је била пала крв« итд. Као што сам код стиха 734. напоменуо, никако не мислим да кадија Медовнћ намерно хоће да сврати говор на другу страну , него запста и мисли да су се рад тога и скупили Цриогорци. - У деветом призору »Вук Љешевоступац почиње , али не довршава , пјесму о Чеву и о погибији турској на њему." Вук је ту песму допршио, само не ће и даље да пева уз гусле. У трећем одељку расматра с уметничке страке композицију „ Горсшп Вијенца.» У четвртом говори о историјском сижеу спева и о карактерима, нздвајајући владику Данила и игумана СтеФана на једну, а сва остала лица, као представнике целог народа, на другу страну. И ја се потпуно слажем с писцем што вели: „Док дакле владика Данило и игуман СтеФан носе на себи печат неке индивидуалпости и то пјесникове, остала лица што су у Горскому Вијенцу нијесу него разни изрази једнога те истога бића — Црногорца, па би у онће тешко било разликовати лице од лица. Тому је узрок једно што пјесник збиља хтијаше да у разнијем лицима прикаже душу цијелога црногорскога народа, која наравски у главнијем цртама чртаје увијек себи једнака, — а друго што скоро свако лице, ако се узме само о себи, тако се слабо истнче и збором и твором, да по готову није никако могуће разабрати у њсму каквијсх характеристичнијех црта, које би њему билс особите. Ирема тому што ради п говори Вук Мићуновић, могао би радити и говорити и кнез Раде и кнез Ннкола и војвода Батрић и који му драго други; паче на иремногијем мјестима могли бисмо измијенити лица п ријечи, иа опет не бисмо могли рећи: те ријечи или то дјело не доликујс тому или тому лицу. У осталијем лицима дакле не смијсмо тражити индивидуалне характере већ из њих треба да саставимо слику унутрашњега бића цпјелога народа црногорскога. 8 Алп се никако не слажем да ијто се «у Горскому Вијенцу у опће слабо истиче жена, тако да Просветнн гласвик 1891.

осим Батрићеве сестре и бабе из Бара нема у њему које друге нежније женске роле, биће тому то узроком, што владика ваљда мишљаше да не доликује еиискоау да се бави љубављу .» У Горском се Вијенцу не истичу жене нросто за то, што им ту места није. Владика би се огрешио о верност сликања живота црногорскога, ако би и жене ту умешао. Ои је насликао живот црногорски онакав какав је. Црногорцу је главна работа оружје, чета, и њега је срамота да се заноси в женетином. а Али и јунак јо човек, и он има нежнијих осећања. Ну Црногорац је толико поносит, да он не би ни по што у монологу та своја осећања исказао. Необичном вештином песник нам је изнео и ту страну Црногорчеву не огрешив се о поноситост његову. Он је удесио да нам Вук Мандушић у сну исприча најскривенија осећања срца свога. Али у Горском Вијенцу нема друге половине, нема нигде помена о љубави жене према човеку. Тога нема ни у другим спевовима владичиним. Да није било Љубише, осећала би се велика празнина. Али његова „Горде, или како Црногорка љуби" достојан је Ое&епзШск овоме месту из Горског Вијенца. Како Црногорци вечито живе у боју и с оружјем, и како им је са свим обична ствар, да их по неколико гине, леио се види кад Озринићи долазе с Никшићима, и кнез Роган их пита: Ријечања би ли међу вама Око робља ал' око другога ? Кнез Јанко: Би, Рогане, грдна разговора ! Да ли не знаш Турке од Никшићах? У малу се длаку не искласмо Да нас пасу довјека кажује За крваво наше саставање. А што је пало нетнаест мртвијех, то се и не увима у рачун, кад није било само више! А Вук Марковић опет пита: Са чеса се то мало свадиств? На стр. 49 стоји: »док главари ручају Вук Љешевоступац пјева им о боју на Чеву (ст. 1733 до 1752).« — По овоме изгледа као да их је он као какав музикант веселио, док су они ручали. Боље би било да је рекао: по што су ручали (и Вук), моле Вука да им што пева итд. Ваљало је, мислим, овде истаћи још једну особипу Црногорца, а то је њихов природни биотри разум и говор у алегорији, коју они сви разумеју, а ТурЦ" пак > којих се тај говор тиче, не разумеју га. У трећем одељку овога увода г. Решетар само велн: »Бто владика хтио да покрсти потурице, а тамо они ишту да се хришћани нотурче: ћоравому 9