Просветни гласник

К^ИТИКА И БНБЛИОГРАФИЈА

се послу многи Црногорци подругују: они мисле и слуте да ће се само силом штогод постигнутн; иајлепше то каже Вук Мандушић, који приповиједа како је оздравио од помаме снаху Анђелију (ст. 790—847). — Војводи Батрићу додијало то приго вараше са стране, те чисто и бистро иште од потурица да приме прадедовску вјеру." Ја мислим да ова сцена заслужује д» се о њој мало више проговори. — Скупили се хришћански и мухамедански поглавари, и владика Данило у дугом и завијеном говору наговештава нм да треба да се врате у веру коју су њихови преци напустили. Окендер-ага му краткоијасно одговара да од тога не може ништа бити. Оад је потреба да Црногорци измењају међу собом мисли. У данашњим приликама они би се издвојили у друге собе и ту се споразумели; у народним песмама се у сличним приликама пословички говори или се споразумева на ком страном језику (грчки, турски итд.): овде се говори у алегоријама. Кнез Роган вели да га овај одговор турски ни мало не изненађује, он се томе и надао: Ја се овој и чудим работи ! Поп грешмике за грехове пита Да га ђаво није превластио, А ђавола јоште нисам гледа Да се попу исповиједао. С њим се потпуно слаже кнез Јанко, и он мисли да они раде узалудан посао: Кад ме жена пита ђе сам био, Казаћу јој да сам со еијао; Куку њојзи, ако не вјерова! 1 ) Кнез Бајко вели да су Турци гори од оне злс жене, што је за кратко време натерала ђаволу половину белих длака: Сад ми паде на ум она прича: Кад онога из јаме вадише, Пб му лица црно, по бијело. Сердар Јанко потсећа главаре да су они позвали потурице, а ништа се нису међу собом договорили шта ће чинити, ако они одбију њихове понуде : Како сам се синоћ исмијао!] У кући ми од некуд дођоше Два момчета те красна бјеличка Почеше се талит ка умију, Како су им неки од старијех Оградили негђе водепицу, Ј ) Г. Вудовић овако тумачи стихове: »Жени на иитање ног.у одговорити што хоћу, и најлуђе, и не еме ми не веровати. А овим је хтео кнез Јанко да нриговори Скендер-аги на нека аегова мало пре тога питања и приговоре владиди; иа му кнез Јанко хоће као да каже: шта ти ту дробиш зар кемо још и теби одговарати на твоја зановетања?

Ђе нити је сплаке ни потока; Кад пригради, спази се за воду. Вук Мандушић одговара: силом! Њих не треба митити, нити молити: Бјеше ли се снаха помамила птд. Кад су тако измењали мисли (а не кад му је досадило приповедање), војвода Батрић устаје и отворено излази шта они траже од Потурица. Ал' ту има још и говор Обрадов, Вука Раслапчића, војводе Милије и војводе Стапка. Њих не умем да доведем у свезу са овим осталим, п ако они ннсу само за то уметнути, да одврате пажњу Турака од главнога, онда пм ја не знам правога смисла. Исто тако у сред озбиљних разговора уметнути су етиховн 950— 960 и 1030 —1043. Ни њима не могу да видим правога смисла, ако нису за то да се покаже, како они мало цене све оно, што су пре говорили. У петом одељку се говори о језику, дикцији, стиху. У шестом о издањима Горскога Вијенца, о коментарима, о преводима п о расправама. Г. Решетару није било познато још једно београдско издање Милоша Милосављевића године 1870. — Панчевачко издање Б. Јовановића је од 1885 год., а не 1881 год. Говорећи о немачком преводу г. Кирстеа вели : „да је иријевод Кирсте-ов често нетачан, па да сс с тога не може онолико похвалити, колико се и мени у први мах чињаше да га треба хвалити." Да не буде ово и сувшпе оштар суд! Ако се по.једине нетачности у преводу смеју замерити једноме странцу, у колико ли се више то може замерити једном домородцу, кад га погрешно тумачи. А треба се сетити да међу замеркама које су г. Кирстеу чнњене, има их које нису оправдане, где је г. Кирсте боље погодио. Сам г. Решетар овако почиње критику на Кирстеов превод; »Риг ете псШ^е Јп1;егрге1;а1лоп с1ез Оог8ћ1 Угјепас 181; ^елУ188 егз1; тИ (1ег с1еи(;8сћеп 11ећегзе12ип§ уоп Ј. К1гз1;е ет егз1;ег бсћпи §е4ћап." Ја мислимдаћег. Решетар и сад потписати ове своје речи, јер је то г Кирсте неоспорно заслужио. Ја сам шта више готов да верујем да је баш немачки превод и побудио г. Решетара, да ово пздање приреди, јер је и мени тада иста мисао долазила, и што смо ми дакле дочекали ово комснтарисано издан.е, оиет је у неколико заслуга г. Кирсте-а. Г. Решетару није било познато да је „Горски Вијенац" и на руски преведен, али о томе преводу мало ниже. Мило ми је што овом приликом могу јавити да ће скоро изићи Горски Вијен ; ц и на ц всдском