Просветни гласник

ПОЛИТИЧКИ И КЊИЖЕВНИ РАЗВИТАК

се никад није могла сусрести с народом, сем нешто мало у — цркви. Отуда је та чудновата околност, да су политички догађаји, који и данас испуњују поносом душу свакога Србина, остали без одјека у делима ондашњих наших књижевника. Пред њиховим су очима ледбели други идеали, а другим су се идеалима одушевљавали ондашњи државници. Победна српска војска ишла је, вођена ирвим српским царем, од победе победи, проносећи по свем балканском полуострву славу српског оружја и српског имена, — и сва та слава није се ни у колико дотицала срца и осећаја ондашњих наших калуђера, којима су, шта више, биле и неугодне политичке тежње Душанове. Овде ваља тражити узрок. нгго у доба најјаче снаге народне овлада неко затишје у књижевности. За то време не видимо ни једног знатнијег књижевника, не налазимо ни једно знатније дело, разуме се, светске садржине. Ако се што и радило — а о том не може бити сумње — то се сав тај рад сводио на преписивање ранијих дела из наше и бугарске књижевности, и на превођење дела религиозно-моралног садржаја из грчке литературе. «У 14. веку указаше се, вели Јагић, у држави ерпској ужасни плодови онијех начела јавнога живота, која су већ у иређашњем вијеку из Бизанције пресађена била у млађахну државу. Оргаиизам њезин не бијаше кадар одољети сили здруженијех нротивника: завидне Внзанције, несложнога Феудализма и — Турака. Када је држава свана до највеће сјајности допрла, те се њезин владалац Душан ионосито царем српским ирогласио, бјеше већ изнутра подгр1 -шен корен тог младог стабла; и за то не прође него само по вијека, а она паде под ножем турским, који јој примакоше стари противници: завист цариграђана и неслога домаћа, неслога силовитих бољара српских." 1 ) Стање, какво овлада српским земљама после смртн Душанове, није ни најмање годило напредовању Књижевном ; у њему се већ огледају штетне последице рђавог правца, којим је шпао политички и у опште културни живот народни. „Нејаки Урош и није имао ии снаге ни нодобности, да очува тековине очеве. Његова је слабост дала маха оним несрећним догађајима који претходише Јагић: Шв(:опја кпјЈхеуповМ, отр. 182. ирјсвктни гјасиик 1891.

121

Косову ; она је створила могућност, да се у силне'тадашње властеле ночну појављивати не само тежње, да се откину од целине државне, него и дела, да се те тежње у дело приведу. ЦентриФугалне силе, оличене у тим егоистичним тежњама поједине властеле, а иотпомогнуте још неутврђеним стањем у српској држави, надјачаше, јер свест о заједници државној још не бејаше потпуно развијена. Сувише су још биле свеже у сећању старе племенске традиције, да би их величина Душанове царевине могла иотиснути и — заменити. Историја онога времена, које наста од смрти Душанове па све до Косова, најжалосније је доба у животу нашега народа. А још жалосније иостаје, кад се сетимо да се, у то баш време, сташе појављивати на балканском полуострву Османлије . који сваком годином заузимаху, комад ио комад, земље труле и изнемогле Византије, приближујући се све то више земљама српским, које већ бејаху у непрестаним унутрашњим трзавицама. Паипакје код ондашње српске властеле преостало било још и увиђавности и — да га тако назовемо — патриотског прегалаштва, који бар за часак савладаше себичност појединачку, те се, пред заједничком опасношћу, османлијском најездом, поред свих унутрашњих размирица, сложише, да заједнички стану на супрот овој општој опаоности. Силна српска војска, предвођена најславнијим Душановим во]водама, изађе код Чрномена на Марици Турцима у сусрет. И ко зна, да ли ту не би био задат одсудан удар напредовању турском, да у српске војске, одушевљене успоменама на дане ранијих победа, није било , ради сувишног прецењивања своје сиаге, штетне необазривости. Њој Османлије имају да захвале, што за тај мах однеше победу, која је скупо стала Србију и српски народ. Овом је нобедом ударен иоуздан основ даљем напредовању османлијском. а. слабљењу Срба и осталих балканских народа. Од тога се доба гледа са страхом на османлијско снажење и ширење, коме већ не беше озбиљна отпора. Један по један од силних српских племића, којима земље беху Турцима на ударцу, признаваше им васалску покорност уз данаку новцу и крви. Од тога се доба борише уз Османлије и чете српских полусамосталних госнодара, који, силом прилика, западогае у мучан и чудо-

16